Najstrože čuvana tajna ruske vojske: Neprobojni nuklearni kišobran čuva Moskvu I UZVRAĆA UDARAC

Moćni protivraketni sistem koji štiti Moskvu strogo je čuvana vojna tajna. Ponešto je ipak poznato.

Pre 25 godina se u arsenalu ruske vojske pojavio A-135 “Amur”, sistem protivraketne odbrane Moskve i Centralnog industrijskog područja.

U pitanju je jedinstveno oružje, kako po zadacima, tako i po mogućnostima.

To je svojevrsni nuklearni “kišobran” iznad glavnog grada Rusije. Kišobran je nuklearan iz dva razloga. Prvo, “Amur” štiti Moskvu od bojevih glava balističkih raketa, a zna se da takve bojeve glave nisu punjene penastom gumom. Drugo, za neutralizaciju sličnih raketa se takođe koristi nuklearno oružje, samo druge vrste.

A-135 je jedna od najstrože čuvanih vojnih tajni kada je reč o borbenim sistemima. Ono što se zvanično zna (tj. što je saopštilo Ministarstvo odbrane Rusije) jeste da taj sistem postoji, da je na borbenom dežurstvu i da se kontinuirano modernizuje. Svi ostali podaci su sakupljeni iz javno dostupnih izvora.

“Amur” se pojavio usled zanimljive diplomatske kolizije. Naime, Sovjeti i Amerikanci su do 1970. godine napravili dovoljno nuklearnih bojevih glava da nekoliko puta unište jedni druge, a ujedno i čitav svet. 

Zbog toga su se i jedni i drugi pozabavili zaštitom od neprijateljskih raketa. Ispostavilo se, međutim, da PRO zapravo uvećava opasnost od izbijanja nuklearnog rata.

Zvuči paradoksalno, ali je tako. Zemlja koja ima protivraketnu odbranu ima i stimulans da izvrši preventivni napad na nuklearni arsenal protivničke strane, jer što je manje raketa pomoću kojih protivnik može da uzvrati napad, veća je efikasnost protivraketne odbrane napadača. 

Pored toga, sistemi za presretanje raketa su poljuljali doktrinu garantovanog uzajamnog uništenja, a upravo ta doktrina je glavna kočnica koja sprečava sunovrat u Treći svetski rat.

Zbog svega toga su Moskva i Vašington sklopili sporazum o ograničavanju sistema PRO. Prema sporazumu, svaka zemlja ima pravo da postavi protivraketnu odbranu samo u jednom području i njome da pokriju radijus od 150 kilometara.

Sovjetski Savez je pokrio Moskvu, a Sjedinjene Države su pokrile startne položaje svojih interkontinentalnih balističkih raketa u Severnoj Dakoti. 

Taj sporazum je napravio veliki problem kreatorima sistema A-135, jer su morali znatno da redukuju postojeći projekat i prilagode  ga međunarodnom dogovoru, da bi Amerikanci nakon 20 godina jednostavno odbacili taj sporazum.

Područje oko Moskve

Avioni koji sa severoistoka prilaze aerodromu Šeremetjevo specijalno zaobilaze selo Sofrino. Putnik koji ima malo sreće može kroz prozor, usred podmoskovskih šuma, da vidi ogromnu piramidu sa zasečenim vrhom i belim prstenovima na bočnim ivicama.

“Don-2N”

To je radarsko postrojenje “Don-2N”, to su oči, uši i mozak sistema A-135. Podaci o ovoj stanici su državna tajna, ali nije to jedini razlog zbog kojeg je avioni obilaze.

Ukupna snaga zračenja koju ona emituje iznosi 250 megavata. Beli prstenovi na njenim ivicama obima 18 metara su antene za prijem signala.

Pored njih se nalaze kvadratni odašiljači. Oni nisu toliko uočljivi, ali upravo ti odašiljači emituju spomenute megavate. Uz četiri para antena obezbeđen je pregled terena u punom krugu.

“Don” osmatra nebo, a pored toga traži potencijalne ciljeve, klasifikuje ih, izračunava putanje i navodi rakete-presretače.

Antene napravljene po tehnologiji aktivne fazirane antenske rešetke mogu istovremeno da prate 100 ciljeva. Divovski radar u slučaju potrebe može sav taj posao da obavlja u automatskom režimu.

Radijus otkrivanja bojeve glave interkontinentalne balističke rakete iznosi 3700 kilometara. Osetljivost ovog sovjetskog radara je već postala legendarna. 

“Don” je, naime, jedini radar koji je sa Zemlje uspeo u svemiru da pronađe kuglu veličine teniske loptice izbačenu iz šatla Discovery i da izračuna njenu putanju.

“Amurove” strele

Prvobitno je sistem A-135 imao presretače velikog i malog dometa s nuklearnim bojevim glavama. Presretači 51T6 su 2006. godine povučeni iz eksploatacije.

Njihovo mesto treba da zauzme nova raketa-presretač velikog dometa koja se trenutno testira. Zna se samo da je ona najbrža na svetu.

Presretači malog dometa (a u protivraketnoj odbrani je to visina do 100 km) nose oznaku 53T6. Ta raketa je konus dugačak 10 metara i težak 10 tona.

Na startu postiže stostruko ubrzanje i podnosi eksploatacijsko opterećenje do 210 G. Mreža električnih kablova je umotana u oplatu. Nuklearna bojeva glava je zaštićena nosnim konusom od vatrostalne keramike.

Nuklearno oružje “Amur” se koristi za uništavanje ciljeva, ali i za njihovo otkrivanje. Bojevi blokovi se posle odvajanja od balističke rakete skrivaju u oblaku lažnih ciljeva.

Takva kamuflaža ne funkcioniše u atmosferi, jer teške bojeve glave odmah prestignu lagane dipolne antiradarske reflektore, a za prepoznavanje pravih ciljeva iznad atmosfere koristi se takozvano “izmeštanje pomoću nuklearne eksplozije”.

Jednostavnije rečeno, čak i ako prva raketa-presretač ne pogodi cilj, detonacija njene bojeve glave menja putanje svih objekata u blizini. Laki lažni ciljevi se rasprše, a teške bojeve glave samo neznatno promene putanju.

“Amurovo” nuklearno punjenje se razlikuje od drugih bojevih glava po tome što ima dodatni blok s izotopom berilijuma.

Rezultat lančane reakcije je snop brzih neutrona koji je poguban za neprijateljske rakete. Prolazeći kroz plutonijum njihovih bojevih glava, neutroni izazivaju prevremenu lančanu reakciju iako još nije postignuta kritična masa.

U SAD-u je ta pojava dobila naziv “efekat penušavog pića”, jer bojeva glava teška nekoliko megatona eksplodira kao ćorak. Pored toga, funkcionisanje neutronskog oružja je praćeno mekim, ali moćnim rendgenskim zračenjem koje za tren oka istopi omotač neprijateljskog punjenja i rasprši ga u atmosferi.

(hr.rbth.com)

Check Also

MILO MORA OTIĆI: Vojska i oficiri stali uz narod – Dali podršku SPC

Pismo i spisak podrške profesionalnih vojnih lica, civilnih lica na službi u VCG, vojnika po …