Borba Info Vesti
Piše Fjodor Lukjanov, glavni i odgovorni urednik časopisa Rusija u globalnim pitanjima, predsednik predsedništva Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku i direktor istraživanja Međunarodnog diskusionog kluba, Valdaj.
Nedavni udari u rusko-ukrajinskim odnosima i sve veće učešće SAD mogli bi da se pokažu među najznačajnijim prekretnicama u istoriji Evrope, od kraja Hladnog rata, pre više od tri decenije.
Ali temelj za sukob glava postavljen je mnogo pre današnjeg dana.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Od ponovnog ujedinjenja Nemačke, bezbednosna arhitektura kontinenta – pažljivo primirje između Istoka i Zapada, koje je bilo čvrsto čak i u najnapetijim trenucima 20. veka – sistematski je razbijana.
Da li se taj proces mogao izbeći? Besmisleno je čak i pitati.
Ono što je bitno je da je od tada ključni princip da svaka zemlja može sama odlučiti, kojim vojnim i političkim savezima želi da se pridruži.
Naravno, taj izbor nije uvek bio slobodan i posle 1991. godine, NATO je postao jedini klub u gradu, pošto su se ostali spakovali.
Novi problem NATO-a
To je, međutim, značilo da je i sam blok upao u zamku. Prošlo je niz naizgled bezbrižnih ekspanzija, nailazeći na malu ili nikakvu opoziciju, kao deo političkog i ideološkog krstaškog rata.
Vojni aspekt je bio na drugom mestu, kako u pogledu toga koliko su nove države članice zapravo trebale da doprinesu, tako i u pogledu toga da li će blok uopšte stati da ih brani.
Međusobna podrška je u teoriji postojala ali niko nije očekivao početak rata sa Rusijom ili odbranu Slovačke ili Letonije – to se posmatralo kao nemoguć scenario.
To je zato što je, s jedne strane, postojala ta nejasna ideja, da je Rusija deo nekog zajedničkog sistema bezbednosti sa NATO – ali niko se nije potrudio da definiše, šta to znači u praksi.
Blok je više voleo da se drži apstraktnih političkih narativa, a članovi su nastavili da se potpisuju.
Istovremeno, u prvoj deceniji nakon pada Sovjetskog Saveza, Rusija je bila toliko slaba i toliko zavisna od svojih stranih partnera da se čak i protivila planovima NATO-a, široko se verovalo da se može neutralisati nevojnim sredstvima.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Obnova zemlje do tačke samodovoljnosti, na kraju krajeva, trajala bi godinama.
Pa, godine su prošle ali način razmišljanja Zapada se nije pomerio dalje.
Imajući u vidu taj narativ, bilo kakvi pokušaji Rusije da pregovara o garancijama od livenog gvožđa o svojoj bezbednosti sada ili u prošlosti mogli bi imati samo ograničen uspeh.
Svi predlozi Moskve, iskreno ili na drugi način, zahtevali bi da druga strana odustane od svog osnovnog principa – da samo NATO može da donosi odluke.
Može da razmatra i ignoriše interese drugih strana po volji ali oni će uvek biti na drugom mestu u odnosu na sopstvene ciljeve. Sve drugo je za lidere bloka neprihvatljivo.
I ne zaboravimo ključnu mantru, koja je dominirala njenim razmišljanjem tokom 1990-ih i 2010-ih – nijedan spoljni igrač nema pravo da stavi veto na odluke saveza o tome kako će izabrati da radi sa budućim članovima.
Sukob sa Rusijom
U stvarnosti su, naravno, postojala određena ograničenja.
Godine 2008. vodila se žestoka debata oko formulacije deklaracije NATO samita u Bukureštu, pri čemu su Francuska i Nemačka odbile pritisak SAD da usvoje Akcioni plan za članstvo i za Gruziju i za Ukrajinu.
Bez sumnje, evropski deo bloka se plašio reakcije Moskve.
Međutim, kompromis, postignut u to vreme, doveo je do još goreg zastoja.
Dvema susednim zemljama Rusije, obećano je da će na kraju biti primljene u NATO ali su vrata za njihovo pristupanje ostavljena zatvorena, bez objašnjenja šta to zaista znači.
Na diplomatskom nivou, Kremlju je rečeno da je to samo deklaracija – niko nije nameravao da dozvoli da se ove zemlje pridruže, to je bio samo čin učtivosti i svi su to znali.
Ali ova dvoličnost je osigurala da su vojni, politički i diplomatski odnosi zaglavili u živom pesku, dok su se temelji poverenja urušili. Preklapanja između NATO-a i EU dodatno su zakomplikovala stvari.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Uprkos tome što su dva različita entiteta, oni dele skoro identično članstvo i izgradili su čvrst evroatlantski okvir.
Sukobi nakon Majdana 2014. izbrisali su i poslednje preostale političke granice između različitih evropskih struktura.
Situacija, koja je već mutna, pogoršana je unutrašnjim procesima, koji se dešavaju u većini država EU, kao i u SAD, Ukrajini i Rusiji.
Politika bi mogla da uništi strateške proračune velikih igrača, koji misle da razumeju stanje zemlje i da mogu vešto da napreduju u igri.
Ovog puta, uz rasplamsavanje tenzija, čini se da su sve velike frakcije ubeđene da je njihov protivnik taj, koji pokušava da ukrade prednost, primoravajući ih da reaguju.
Stvari postaju teške i opasne jer nema konsenzusa o tome šta se zapravo dešava.
Opasan novi svet
Prošlo je 30 godina otkako je Rusija ušla u novu eru u svojoj istoriji i Moskva izgleda ne želi, da zadrži stare sisteme slanja signala Zapadu.
Smatra se neproduktivnim – nešto što pogoršava krizu.
Kada je predsednik Vladimir Putin održao svoje nedavno obraćanje u Ministarstvu spoljnih poslova, rekao je visokom diplomati zemlje Sergeju Lavrovu, da razgovara o bezbednosnim garancijama, koje mogu da pruže njegove kolege u drugim zemljama, sličnim onima iz 2000-ih.
Ideja je da se napusti princip da zemlje mogu da biraju svoje saveze, kao da se to niko drugi ne tiče – što nikada nije bilo deo tradicionalne geopolitike ali je postalo datost poslednjih decenija.
Pa, ovaj pristup više ne funkcioniše. Ali stvaranje novog samo kroz političke i diplomatske razgovore ne izgleda izvodljivo.
Odbrambene garancije NATO-a, proširene na njegove novije članice kao hipotetička obaveza, mogle bi postati vrlo stvarne.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
I zaista, teško je zamisliti da bi se košmarni scenariji, koje su osmislili mlađi partneri bloka da uzbune svoje pokrovitelje ikada mogli pokazati ispravnim.
Oni rutinski insistiraju na tome da Putin želi da testira granice sa NATO-om napadom na baltičke države i Poljsku.
U stvarnosti, čini se da Moskva veruje da će blok poštovati svoje obaveze više nego oni u Rigi ili Talinu – ali kada i nečlanice, poput Ukrajine, počnu da igraju ovu igru, rizik od potencijalnog vojnog sukoba postaje daleko veći.
Gambit koji je doveo do rata između Rusije i Gruzije 2008. mogao bi da se ponovi.
Odsustvo formalnih garancija NATO-a ali stalno prisustvo toplih reči, ideoloških uveravanja, pa čak i vojne podrške, stvara bezgraničnu „sivu zonu.“
Kada Putin govori o održavanju „napetosti“ sa Ukrajinom, misli na to, da Moskva to mora učiniti obilato. Jasno je da će izlazak u ovu sivu zonu imati ozbiljne posledice.
Ova nedavna runda eskalacije u istočnoj Evropi, pokazala je da stari principi bezbednosti na kontinentu više ne funkcionišu. Širenje NATO-a stvorilo je novi vojni i politički pejzaž.
Održavanje stvari onakvim kakve jesu, moglo bi da dovede do novih sukoba, dok će odustajanje od uverenja da blok odlučuje na sve strane, zahtevati drastičnu reviziju svih pristupa.
Rusija će morati da promeni sistem i povuče nove „crvene linije“.
Mogli bismo, na primer, da redefinišemo „finlandizaciju“ – hladnoratovsku ideju, u kojoj zemlje zadržavaju svoj suverenitet ali ostaju van geopolitičkog sukoba – kao nešto pozitivno.
Od tada je termin postao pežorativan ali se sve menja.
Borba.Info
