Projekat MK-ultra i kontrola masakra tuđim umom!

Tema kontrole nad ljudskim umom bila je relevantna kroz vekove.

Međutim, u današnje vreme interesovanje za to sve više raste.

Novinari i istraživači iz celog sveta pokušavaju da pronađu potvrdu i tragove tajnih eksperimenata i eksperimenata sprovedenih na ljudskom umu.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

I ponekad uspevaju.

Tako je svet krajem prošlog veka saznao za jedan od najmisterioznijih i najsurovijih projekata specijalnih službi, koji je od same pomisli na njega izazivao jezu na koži.

Projekat MK-ultra i istorija njegovog izgleda

Na vrhuncu Hladnog rata, vlada Sjedinjenih Država strahovala je da sovjetski, kineski i severnokorejski agenti kontrolišu um američkih ratnih zarobljenika u Koreji kroz takozvano ispiranje mozga.

Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.

Kao odgovor, američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) odlučila je da pokrene projekat Bluebird, čija je svrha bila da kontroliše um druge osobe uz pomoć psihološkog pritiska i upotrebe pomoćnih supstanci. Projekat je trajao od 1950. do 1953. godine.

Volonterima koji su učestvovali u programu ubrizgan je sintetički lek LSD, ugrađene su im elektrode u mozak i njihova sećanja su izbrisana pomoću terapije elektrošokovima. Zadatak naučnika i zaposlenih u CIA, koji su radili pod okriljem projekta, bio je da stvore „superagente” sposobne da menjaju ličnosti u zavisnosti od situacije.

Ovaj eksperiment je detaljno opisao Ričard Kondon u svojoj knjizi Mandžurski kandidat. Ovo je bilo ime dato grupi američkih ratnih zarobljenika tokom Korejskog rata, koji su nesvesno postali učesnici eksperimenata za stvaranje više ličnosti. Knjiga kaže da su zatvorenicima ispran mozak i pušten kući, programirani da ubijaju svoje sugrađane.

Bluebird se kasnije pretvorio u projekat Artičoke. Direktor Centralne obaveštajne agencije SAD Alan Dals je 1953. godine odobrio sprovođenje tajnog nacionalnog projekta „MK-Ultra“ (MKULTRA) – najambicioznijeg i najokrutnijeg u odnosu na učesnike eksperimenata.

Svrha programa bila je razvijanje tajnih metoda za kontrolu uma ljudi uz pomoć droga i drugih psihotropnih supstanci, kao i hipnoze i audiovizuelnog uticaja. Predstavnike specijalnih službi zabrinulo je pitanje: da li je moguće kontrolisati um nesuđene osobe tako da može da izvrši bilo koju komandu kada čuje šifrovanu reč.

Glavni agens koji su naučnici projekta koristili u svojim eksperimentima bila je moćna psihotropna supstanca LSD (dietilamid lizerginske kiseline). CIA je finansirala istraživanje LSD-a na Kolumbiji, Stanfordu i drugim univerzitetima i koledžima.

Istraživači su sebi postavili zadatak da prouče kako je ovaj lek pogodan za ciljani uticaj na svest eksperimentalne osobe. Nakon niza testova, otkriveno je da je lek previše nepredvidiv za kontraobaveštajnu upotrebu.

U većini slučajeva za ove eksperimente korišćeni su psihodelični lekovi, nervni agensi i terapija elektrošokovima. MK Ultra je uključivao eksperimente sa ekstazijem, meskalinom, heroinom, barbituratima, metamfetaminom i psilocibinom („čarobne pečurke“).

Program se sastojao od 150 eksperimenata koji su izvedeni na običnim ljudima. Ponekad je ispitanicima rečeno da učestvuju u istraživanju, ali u većini slučajeva nisu ni bili svesni da su im ubrizgane halucinogene i psihotropne supstance.

Subjekti su često uključivali studente sa koledža na kojima je sprovedeno istraživanje LSD-a, psihijatrijske pacijente i zatvorenike.

CIA je organizovala nekoliko sigurnih kuća u kojima su vršeni eksperimenti na nesuđenim ljudima. Jedan od eksperimenata sa LSD-om bila je Operacija Midnight Climak, koja je deo projekta MK-Ultra.

U njemu su prostitutke koje je regrutovala CIA namamile nesuđene muškarce u posebne stanove, gde su nesvesne učesnike eksperimenta drogirali alkoholom pomešanim sa drogom.

U prostorijama su postavljene nadzorne kamere i posebna ogledala, preko kojih su službenici CIA pratili promenu ponašanja muškaraca ubrizganih LSD-om.

Eksperimenti Sidneja Gotliba i Donalda Kamerona

Godine 1953. Alan Dulles je postavio hemičara Sidneia Gottlieba da vodi program, koji je zauzvrat doveo psihijatra Donalda Kamerona i operativca za drogu Džordža Vajta da eksperimentišu na nevinim ljudima.

Sidni Gotlib je regrutovan od strane CIA i razvio je metode za eliminisanje „državnih neprijatelja“ koristeći predmete natopljene otrovom. On je bio vlasnik kreacije otrovanog tkiva korišćenog za trovanje iračkog pukovnika, otrovnih strelica za ubistvo levičarskog vođe u Kongu i mnogih „poklona“ za ubistvo Fidela Kastra.

I sam Gotlib je bio opsednut idejom da stvori način za kontrolu ljudskog uma. U svojim eksperimentima aktivno je koristio psihotropne i halucinogene droge. Njegove žrtve su najčešće bili pacijenti na psihijatrijskim klinikama, narkomani, zatvorenici ili posetioci barova i restorana, koje su na posebno mesto za eksperimente dovodile prostitutke koje su radile za Gotliba i CIA.

Drogirao je te ljude i posmatrao promene koje su se dešavale u njemu i njihovim umovima. Osim toga, prema nezvaničnim podacima, Sidni Gotlib je primorao svoje podređene da uzimaju LSD kako bi povećao otpornost na ovaj lek.

Po sopstvenom priznanju 1999. godine, eksperimentisao je sa LSD-om na više od 40 subjekata. Neki od ovih eksperimenata su sprovedeni na deci.

Pored eksperimentisanja sa drogama, Gotlib je sproveo niz okrutnih eksperimenata, uključujući:

implantacija elektroda u različite delove mozga u cilju njihovog stimulisanja;

zagrevanje tela subjekta do kritičnih temperatura;

ubrizgavanje uranijuma;

potapanje subjekata u dug san uz pomoć sedativa;

pronalaženje šizofrenih pacijenata tokom 8 sati u ležećem položaju pod kontinuiranim izlaganjem crvenom svetlu;

produžena psihološka izolacija.

Gotlib je planirao da stvori “nesmrtonosno oružje” sposobno da privremeno onesposobi ljude tako što će uticati na određene organe uz pomoć infrazvuka i mikrotalasnog zračenja. Pokušavao je da utiče na umove subjekata uz pomoć psihološkog pritiska.

Kustos svih ovih eksperimenata bio je dr Donald Kameron, koji je u to vreme bio prvi predsednik Svetske psihijatrijske asocijacije i predsednik Američkog i Kanadskog udruženja psihijatara. CIA ga je regrutovala 1940-ih.

Prema nezvaničnim podacima, dr Kameron je nagrađen sa 69.000 dolara za realizaciju projekta MK-Ultra tokom 7 godina rada na projektu.

Sprovodeći svoje eksperimente na pacijentima sa dijagnozom šizofrenije, on je u početku sledio dobre namere – da ih izleči od bolesti „brisanjem” negativnih uspomena. CIA je odlučila da koristi ovu tehniku da „hakuje” mozgove špijuna i drugih neprijatelja države.

Ubrzo nakon što je Kameron regrutovan u projekat MKULTRA, njegovi eksperimenti su postali nasilni.

Rođaci pacijenata koji su patili od Kameronove ruke sećaju se da mu se čovek mogao obratiti sa zahtevom da ga spase od blažeg oblika neuroze ili sezonske depresije, a kao posledica takvog „lečenja” dobija još veći mentalni poremećaj.

Psihijatar je u svom radu koristio psihotropne lekove, električna pražnjenja i hipnotičke komande snimljene na diktafonu. Kao rezultat Kameronovog „lečenja”, svi njegovi pacijenti su počeli da pate od naglih promena ličnosti, urinarne inkontinencije i amnezije.

Filis Goldberg, lečena od depresije na Allan Memorijalnom institutu pod Donaldom Kameronom, tamo je provela poslednjih 20 godina svog života, umirajući, prema rečima njene nećake, potpuno invalidna.

Prema rođacima, Filis Goldberg je počela da pokazuje promene u ponašanju. Mogla je da se povuče ili obrnuto, počne da se smeje bez razloga. Kada su je dodirnuli, ona je zadrhtala.

Žena koja je primljena u bolnicu zbog blage depresije nakon nekoliko godina kao da je zaboravila osnovne korake i nije mogla ni da se obuče.

Nensi Lejton, još jedna od pacijenata dr Kamerona, takođe je bila tinejdžerka kada je primljena u Allan Memorial Institute za iste svrhe kao i Filis Goldberg.

Njena ćerka Angela Bardoš tvrdila je da je ovaj tretman uništio život njene majke. Prema njenim rečima, tokom šest meseci „terapije” koju je vodio dr Kameron, ona se pretvorila u akutnog šizofreničara.

1992. godine, državni tužilac Kim Kembel odlučio je da nadoknadi 77 bivših pacijenata MK-Ultra i ponudio je program psihološke podrške.

Međutim, mnogima je uskraćena finansijska nadoknada jer nije zvanično dokazano da je psihička šteta direktno povezana sa Kameronovim eksperimentima.

Druge žrtve projekta

Većina eksperimenata je sprovedena na univerzitetima, zatvorima ili bolnicama u SAD i Kanadi. Nažalost, niko ne zna tačan broj ljudi koji su postali žrtve ovog okrutnog programa, jer je CIA uništila svu zvaničnu dokumentaciju o učesnicima projekta i eksperimentima koji su na njima vršeni.

Čuveni matematičar Teodor Kazinski služio je kao pokusni kunić za projekat MK-Ultra. Upisavši se na Univerzitet Harvard sa 16 godina, završio je u programu tokom kojeg je više puta bio izložen psihičkom zlostavljanju. Teodorove reakcije na bilo kakve spoljašnje uticaje snimane su pomoću elektroda.

Kasnije je postao terorista koji je ubio nekoliko ljudi slanjem 16 bombi. Istražitelji koji su istraživali njegov slučaj imali su sve razloge da veruju da su okrutni eksperimenti stavljeni na njega doprineli takvom ponašanju.

Čuveni vođa bostonske mafije Vajti Buldžer bio je žrtva eksperimenata dok je bio zatvoren u zatvoru u Atlanti.

On se priseća kako ga je 1957. godine dr Karl Fajfer sa Univerziteta Emori angažovao da učestvuje u medicinskom projektu pronalaženja leka za šizofreniju. Za svaki mesec učešća u programu ispitanici su dobijali tri dana slobodnog vremena.

Svake nedelje su bili zaključani u bezbednoj prostoriji u podrumu zatvorske bolnice, gde su bili smešteni psihički bolesnici. Subjektima su ubrizgane velike doze LSD-a, nakon čega su sprovedeni testovi da se proveri njihov odgovor na lek.

Bulger se priseća da su on i drugi subjekti imali napade panike, imali noćne more i da su ih proganjale stalne halucinacije. O ovom poslednjem namerno je prećutao, plašeći se da će biti poslat na prinudno psihijatrijsko lečenje

Vredi napomenuti da su žrtve eksperimenata često bili ne samo nesuđeni ljudi, već i naučnici koji su radili za CIA.

Tako je, na primer, Frenk Olson, koji je radio na projektu, u povlačenju CIA-e 1953. godine, popio koktel u koji je tajno dodat LSD. Nekoliko dana kasnije, 28. novembra 1953. Olson je umro od posledica pada sa prozora hotelske sobe u Njujorku. Zvanični uzrok smrti, prema istrazi, bilo je samoubistvo.

Međutim, rođaci naučnika posumnjali su u poštenje sudsko-medicinskog pregleda i odlučili su da ponovo obdukuju leš. Grupa nezavisnih forenzičara pronašla je povrede na telu koje su verovatno zadobile pre pada. Novi dokazi su pokrenuli teorije zavere da je Olsona možda ubila CIA.

Posle dugotrajne parnice, porodici preminulog dodeljeno je 750.000 dolara odštete i lično izvinjenje predsednika Džeralda Forda i direktora CIA-e Vilijama Kolbija.

Pisac Ken Kezi takođe je učestvovao u MK-Ultra eksperimentima sa LSD-om dok je bio na koledžu na Univerzitetu Stanford. Kesi je kasnije nastavio da promoviše drogu priređujući zabave koje su uključivale upotrebu droge, koju je nazvao „Testovi kiseline“.

Pisac je vodio dnevnik, gde je detaljno beležio sve eksperimente koje je s njim izvodio. Kasnije su upravo te beleške bile osnova njegovog čuvenog romana Let iznad kukavičjeg gnezda.

Rezultati projekta

CIA-in MK-Ultra projekat je bio strogo tajni projekat u kojem je agencija sprovela stotine tajnih eksperimenata kako bi omogućila kontrolu uma običnim ljudima.

Prilično je teško formirati objektivnu predstavu o tome šta se zaista dogodilo u okviru ovog programa, pošto su svi podaci o tome klasifikovani i obrasli legendama.

Prema malobrojnim dokumentima koji su preživeli nakon zatvaranja projekta, naučnici projekta MK-Ultra ipak su uspeli da postignu određene rezultate.

Tako su, na primer, delimično uspeli da postignu efekat stvaranja višestrukih ličnosti.

Dve mlade učesnice u eksperimentu su pokazale brzi prelazak iz budnog u potpuno kontrolisano stanje koristeći hipnotičku sugestiju. Okidač za tranziciju bila je reč koja se čula ili pročitana kodna reč.

Cilj projekta je bio da se kontrolišu umovi ljudi da obavljaju bilo kakve, čak i nezakonite zadatke.

U nizu eksperimenata, naučnici su uspeli da postignu da ljudi, dovedeni u stanje hipnoze , pucaju u metu koju su sami naznačili, a po izlasku iz tog stanja ne pamte ništa o tome.

Na isti način, bilo je moguće postići kretanje eksperimentalnih subjekata na značajnim udaljenostima za izvršavanje komandi datih pod hipnozom.

Serija eksperimenata koje je dr Hoze Delgado sproveo na životinjama pokazala je mogućnost daljinskog upravljanja pomoću elektronskih čipova ugrađenih u mozak.

Pored svega navedenog, naučnici iz projekta MK-Ultra uspeli su da veštački stvore razne vrste zavisnosti i promene seksualne navike i sklonosti ispitanika.

Direktor CIA je u svom izveštaju o aktivnostima projekta MKULTRA primetio: „Koncepti koji se odnose na manipulaciju ljudskim ponašanjem mnogi ljudi, kako unutar, tako i izvan agencije, smatraju neprijatnim i neetičkim. Ipak, učinjen je značajan napredak kako u oblasti naučno-istraživačkog rada, tako i u oblasti operativnog zapošljavanja.

Eksperimenti sprovedeni u okviru „MK-Ultre“ zadivljuju i šokiraju svojom nehumanošću i beskrupuloznošću. Da biste razumeli misli i motive ponašanja druge osobe, uopšte nije potrebno da mu povežete elektrode ili da ga pumpate lekovima.

Da bismo to uradili, dovoljno je razumeti kako mozak funkcioniše, koje zamke nam baca i kako sa njim raditi.

Online program „ Kognitivna nauka “ omogućiće vam da razumete sve misaone procese koji se odvijaju unutra i učiniće proces međuljudske komunikacije mnogo efikasnijim. Ali ovo je usput, nazad na projekat.

Istraga projekta

Uprkos važećem Zakonu o slobodi informacija u Sjedinjenim Državama, prema kojem svi podaci o bilo kakvim vladinim eksperimentima moraju biti dostupni građanima, informacije o projektu MKULTRA postale su dostupne tek nekoliko godina nakon njegovog zatvaranja.

To je bilo zbog činjenice da je direktor CIA-e Ričard Helmso, strahujući od moguće zvanične istrage, uništio većinu dokumenata koji se odnose na eksperimente i njihove učesnike. Na sreću, sačuvani su neki finansijski izveštaji koji potvrđuju realnost i pouzdanost eksperimenata.

Džon C. Vens, član osoblja generalnog inspektora Centralne obaveštajne agencije, saznao je za užase MK-Ultre tokom proleća 1963. tokom sveobuhvatne inspekcije od strane odeljenja tehničkih službi agencije [Vašington post, 2005 ].

CIA je odmah obustavila testove i počela da ograničava projekat, plašeći se publiciteta, što se kasnije i dogodilo.

Novinar Njujork tajmsa Sejmur Herš je 1974. godine objavio priču o tome kako je CIA bez pristanka sprovodila eksperimente sa drogom i ilegalne špijunske operacije nad građanima SAD. Njegov izveštaj je započeo dug proces otkrivanja dugo skrivanih detalja o MK-Ultri.

Otkrivene informacije gurnule su u šok novinare koji su istraživali ovaj slučaj. Eksperimenti koji su izvedeni na učesnicima projekta bili su upečatljivi po svojoj nehumanosti i okrutnosti.

Dugo niko nije mogao da veruje da CIA pokušava da „reprogramira“ um uz pomoć psihotropnih i halucinogenih lekova, supstanci koje sadrže zračenje i smrtonosne biološke agense, psihičke i fizičke torture građana sopstvene zemlje.

Predsednik Džerald Ford je 1975. godine osnovao Predsedničku komisiju SAD za istragu nezakonitih aktivnosti CIA, uključujući projekat MK-Ultra. Na njenom čelu je bio potpredsednik Nelson Rokfeler, usled čega je dobila neizgovoreno ime „Rokfelerova komisija“.

Sva ova otkrića dovela su do Fordove Izvršne naredbe o obaveštajnim aktivnostima iz 1976. godine, koja je zabranila „eksperimentisanje droga na ljudima osim uz informisani pristanak u pisanoj formi i pred svedocima sa nezainteresovanom stranom svake takve osobe“.

MK-Ultra je postala javna 1977. kao rezultat saslušanja koje je održao Senatski obaveštajni komitet kojim je predsedavao senator Frenk Čerč. Džon Vens je u to vreme dao nekoliko dugih telefonskih intervjua članovima odbora, ali je odbio da svedoči.

Slučaj je dobio široku pažnju u medijima: otkrivene su preživele žrtve projekta, koje su intervjuisane kako bi se saznali svi detalji. Većina njih je dobila novčanu nadoknadu od vlade SAD. Ipak, bilo je i onih koji nisu dobili ni centa.

Do danas, grupa aktivista koji istražuju detalje projekta MKULTRA zahteva od CIA da otkrije pune informacije o njemu. Sredstva prikupljaju sami, uz podršku ljudi iz celog sveta. Uprkos činjenici da je projekat MK-Ultra organizovan i sproveden u SAD, niko ne može poreći da se ništa slično nije dogodilo u drugim zemljama, posebno u Rusiji.

Potpuno posedovanje informacija omogućiće ljudima da zaštite sebe i svoje najmilije od ponavljanja takvih presedana. Zadatak aktivista je da nastave sudski postupak kako bi došli do svih preostalih podataka. Rođaci ljudi koji su bili žrtve eksperimenta organizuju sastanke kako bi se međusobno podržali i pomogli [ Vice, 2018 ].

CIA nikada nije dala tačne brojke koliko je nevinih civila bilo uključeno u ovaj okrutni projekat. Novinari koji istražuju ovaj slučaj visokog profila veruju da su hiljade ljudi stradale zbog toga – ovi eksperimenti su bili tako velikih razmera.

Američki aktivisti i aktivisti za ljudska prava zahtevaju da CIA obelodani sve materijale u vezi sa projektom MK-Ultra. Činjenica da obaveštajci još uvek skrivaju većinu informacija može ukazivati na veliki broj žrtava.

Glavni razlog zašto CIA ne otkriva detalje projekta MK-Ultra je strah od sticanja reputacije bezdušne mašine koja je izvodila okrutne eksperimente nad građanima sopstvene zemlje.

I pored svega postoje sumnje da gore opisani programi kontrole uma nisu ugašeni i da i dalje proizvode ubice po potrebi kojinisu svesti šta rade i šta su uradili. Koje sve zemlje koriste ove programe i u koje svrhe nikad se neće saznati.

 

Webtribune.rs

 

 

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Check Also

Blumberg: Zapad blefira kada saveznici Ukrajine kažu da imaju dovoljno resursa

Ekonomska situacija u Rusiji prkosila je svetskim prognozama ulaska u globalnu recesiju. Ovo postavlja pitanje …