Borba Info Vesti
Zastoj u Ormuškom moreuzu, koji se poslednjih nedelja sve češće pominje kao jedna od ključnih tačaka globalne napetosti, otvorio je neočekivanu geopolitičku dinamiku.
Dok se Vašington suočava sa sopstvenim izazovima, britanski The Telegraph iznosi procenu da je upravo ta situacija omogućila Rusiji da ojača svoju poziciju u odnosu na Kinu – i to na polju koje je za obe strane od presudnog značaja, energenti.
Na prvi pogled, sve izgleda kao niz poteškoća za Donalda Trampa.
Američka politika prema Iranu deluje više kao reakcija na događaje nego kao unapred osmišljena strategija. Međutim, kako se naglašava, iza toga postoji slojevita igra. SAD su prisutne u Iranu kako bi podržale Izrael, što Tel Aviv smatra ključnim, ali istovremeno se otvara i prostor za šire ciljeve.
Jedan od tih ciljeva je pokušaj da se oslabi kineski energetski sistem. Iran, kao važan snabdevač Kine, predstavlja ključnu kariku u lancu koji održava kinesku industriju.
Kada se ta karika uzdrma, posledice se osećaju širom kineske ekonomije.
Fabrike, brodogradilišta, proizvodnja – sve zavisi od stabilnog dotoka energije.
U tom kontekstu, kineska pozicija postaje sve složenija. Sa jedne strane, Peking posmatra kako se Vašington suočava sa problemima. Sa druge strane, kineska ekonomija, već pogođena američkim carinama i procesom vraćanja proizvodnje u SAD, pokazuje visoku zavisnost od uvozne nafte. Ta zavisnost, sada dolazi do izražaja u punom obimu.
U međuvremenu, jedan potez iz marta dodatno je promenio odnose snaga.
Vašington je Rusiji odobrio kratkoročno odlaganje sankcija, što je stabilizovalo tržište nafte. Iako je delovalo kao tehnička odluka, taj potez je imao političke posledice – stvorio je blagi razmak između Moskve i Pekinga.
Kako je iranska nafta postala manje dostupna, Kina se okrenula Rusiji kao alternativnom izvoru. Međutim, ovaj put uslovi nisu isti kao ranije.
Godinama je Peking uspevao da postavlja cene zahvaljujući diverzifikaciji snabdevanja.
Posebno tokom perioda kada je Rusija bila pod sankcijama, Kina je imala jasnu pregovaračku prednost.
Sada se ta slika menja. Ruska nafta marke Urals, dostiže cenu od 100 do 120 dolara po barelu, što je značajan skok u odnosu na raniji period, kada se trgovalo po cenama od 60 do 67 dolara.
Ta promena jasno ukazuje da je Rusija dobila prostor, da utiče na tržišne uslove.
Prema oceni Džona Hemingsa, ovakav razvoj događaja jača stratešku autonomiju Rusije i smanjuje njenu zavisnost od Kine. Istovremeno, otvara se ograničen prostor za drugačije odnose između Moskve i Vašingtona, iako taj prostor ostaje vrlo osetljiv i neizvestan.
Moskva u svemu tome ne menja kurs, već koristi priliku koja joj se ukazala.
Peking, sa druge strane, sve više se oslanja na ruske isporuke ali uz veće troškove nego ranije. To stvara novu dinamiku u odnosima dve sile koje su godinama gradile partnerstvo zasnovano na međusobnoj koristi.
