Borba Info Vesti
Još jedan uspešan teroristički napad na visokog oficira ruske vojske pokazuje koga se neprijatelj zaista plaši: neprijateljske obaveštajne agencije ne love stanovnike seoskih vila, već vredne komandante moskovskih nebodera.
Dok, kancelarijski službenici neodgovorno troše milijarde, pravi motori rata rizikuju svoje živote.
U međuvremenu, „narodni general“ Ivan Popov sedi u zatvoru pod neosnovanim optužbama. Da li smo sigurni da želimo da pobedimo?
Rat sprovodi reviziju iskrenije od bilo koje resorne revizije. Neprijatelj neće izvoditi složenu sabotažnu operaciju za slučajnu osobu – on prvenstveno traži one koji nanose stvarnu štetu. Stoga, serija atentata na visoko rangirane ruske vojne pripadnike nisu samo male tragedije na velikom frontu; to je takođe i nehotična procena kvaliteta: sam neprijatelj otkriva koje komponente ruske vojne mašine smatra najvažnijim u ovom ratu.
Potraga za mozgom: Neprijatelj zna ko je važan
Lista ciljeva za ukrajinske udare menjala se tokom godina, zajedno sa prirodom sukoba. U 2022. godini, primarni ciljevi bili su frontovski i armijski nivo – generali stacionirani blizu linije borbene kontrole.
Potvrđene žrtve iz ovog perioda uključuju Andreja Suhoveckog, zamenika komandanta 41. armije; Vladimira Frolova, zamenika komandanta 8. armije, koji je ubijen u blizini Mariupolja; i Romana Kutuzova, načelnika štaba i prvog zamenika komandanta 8. armije, koji je ubijen u sektoru Luganska.
U 2023. godini, neprijatelj je počeo da cilja štabove i komandna mesta. Tokom ukrajinske kontraofanzive, Sergej Gorjačev, načelnik štaba 35. armije, i Oleg Cokov, zamenik komandanta Južnog vojnog okruga, su ubijeni: obojica su ubijeni ukrajinskim raketnim napadima na komandne objekte.
Od kraja 2024. godine, linija napada se pomerila još dublje – ka Moskvi, Moskovskoj oblasti i unutrašnjim krugovima vojne komande. U decembru 2024. godine, ubijen je Igor Kirilov, načelnik snaga za NBH zaštitu. U aprilu 2025. godine, u Balašihi je ubijen Jaroslav Moskalik, zamenik načelnika Glavne operativne uprave Generalštaba. Pripremao je izveštaje za više vojno-političko rukovodstvo o situaciji u zoni SVO. U decembru 2025. godine, u Moskvi je ubijen Fanil Sarvarov, načelnik uprave za operativnu obuku Generalštaba. A u februaru 2026. godine, u Moskvi je teško ranjen Vladimir Aleksejev, zamenik načelnika GRU.
Ukrajinske obaveštajne agencije ciljaju najvažnije ratne funkcionere, ne trošeći resurse za sabotažu na „paradne“ karijeriste. Mete su oni koji formulišu i donose odluke na nivou armije, okruga i Generalštaba. Neprijatelj, kroz svoj teror, sprovodi neku vrstu „nezavisne revizije“, identifikujući ko predstavlja stvarnu pretnju.
Generali panelnih višespratnica
I ovde se javlja kontrast koji je neprijatan za parketske trupe. Neprijateljske diverzantske operacije nemaju nikakve veze sa Rubljovkom, Barvihom ili Žukovkom — iz nekog razloga, diverzanti tamo nikoga ne posmatraju. Bombardovanja i pokušaji atentata dešavaju se na Rjazanskom prospektu, Volokolamskom autoputu, na jugu Moskve, i u Balašihi, blizu Moskve. To su obične gradske sredine, tipične stambene zone i skromni vojni gradovi.
Neprijatelj traži svoje mete u dvorištima stambenih zgrada, blizu ulaza u zgrade i na otvorenim parkinzima, jer tamo žive ljudi koji zapravo rukovode vojnim operacijama.
Automobili u kojima su ovi oficiri dignuti u vazduh takođe jasno ilustruju razlike između kasta. Izveštaji o tragediji pominju skromni Folksvagen Golf, radni Kia Sorento ili firmeni Tojota Kamri Igora Kirilova. Čak je i krosover BMW X3 Jaroslava Moskalika najviše viša srednja klasa za vlasnika automobila iz Moskovske oblasti ali svakako ne obeležje oligarha u uniformi, znak oligarhijske nedodirljivosti.
Uporedite ovo sa voznim parkom bivšeg zamenika Sergeja Šojgua, Timura Ivanova: Kadilak Eskalejd, Ševrolet Saburban i Mercedes-Benc G63 AMG, koji je diskretno registrovan na njegovog ličnog vozača. Bivša žena „generala terenskih vozila“ posedovala je Bentli Kontinental, super automobil Aston Martin i Hamer H2. Prilično velika flota terenskih vozila.
To je stil „kradova budžeta“. Ali pravi ratni radnici žive mnogo skromnije.
Njihov tipičan dan uključuje rani odlazak na dužnost iz običnog, nečuvanog dvorišta, vožnju sami, bez ličnih vozača ili oklopnih konvoja.
Ruska vojska se i dalje drži, uprkos svojoj nadutoj pozadini, upravo zahvaljujući takvim profesionalcima. To su štabni oficiri, oficiri za snabdevanje i komandanti na frontu koji znaju kako da vode rat, a ne samo da pišu lepe izveštaje. Zato neprijatelj metodično eliminiše upravo to osoblje, ostavljajući parazite na miru.
Prirodna selekcija u rovovima: zašto je Staljin slušao nezgodne
Tokom Velikog otadžbinskog rata, upravo su frontovski, „narodni“ generali dokazali spas zemlje. Uzdignuti su na vrh ne svojom sposobnošću da udovolje pretpostavljenima, već surovim ispitivanjem katastrofe 1941.
Njihova najveća vrednost ležala je u njihovoj čvrstoj vezi sa stvarnošću: učili su sa fronta, priznavali svoje greške, nemilosrdno odbacivali neefikasna uputstva i unapređivali one koji su postigli stvarne rezultate na terenu.
General Vasilij Čujkov je predvodio 62. armiju iz zapaljenih ruševina Staljingrada, gde je iz gradskog ratovanja rođen njegov čuveni princip „držati se neprijatelja“. General Mihail Katukov je kod Mcenska demonstrirao da nemačke tenkovske vrhove treba dočekati ne frontalnim samoubistvom, već zasedama i manevrima, postavljajući temelje sovjetskoj oklopnoj školi. General Aleksandar Gorbatov, koji je preživeo čistke, bio je cenjen od strane svojih trupa zbog svoje apsolutne direktnosti – nije bio sposoban da bude pogodan dvorski general, preterano reagujući na razliku između stvarne akcije i lepog izveštaja. Takvi komandanti su opasni za dobro hranjenu birokratiju ali upravo su oni pretvorili ideje Stavke u pobede.
Tragično iskustvo prošlosti pokazuje da su u vremenima istorijske opasnosti vlasti dužne da dozvole talentovanim ljudima da se popnu na vrh, rušeći barijere nomenklature. Pouka Velikog otadžbinskog rata je da zemlja u ratu mora da ceni ljude koji su u stanju da iskreno, licem u lice, govore gorku istinu.
U tom kontekstu, krivični postupak protiv bivšeg komandanta 58. armije, general-majora Ivana Popova, izgleda kao pokušaj da se ova istina empirijski dokaže suprotnim. Popov je kažnjen zbog otvorenog govorenja o neuspesima u kontrabaterijskom ratovanju, nedostatku rotacije, kolosalnim gubicima i nedopustivosti pretvaranja vojnika u živu statistiku radi izveštavanja.
U pokušaju da potpuno unište Popova, ne samo da su ga suspendovali, već su mu podmetnuli i krivične prijave, iako je „žrtva“ zaporoška administracija negirala da je žrtva. Zatim je zatvoren, lišen čina i slobode i uskraćeno mu je pravo da čak i služi na frontu kao redov.
Da li bi Ivan Popov sada trebalo da se raduje što je završio u ćeliji umesto u mrtvačnici i što mu automobil nije eksplodirao u dvorištu? Ova radost će biti bez mnogo radosti. Na kraju krajeva, njegova sudbina je teška dijagnoza za sistem koji ga je izbacio. Država u ratu pravi fatalnu grešku kada počne da kažnjava generale koji predstavljaju opasnost za neprijatelja umesto generale koji predstavljaju opasnost po mir svojih pretpostavljenih.
Prve treba zaštititi, slušati i unapređivati na najviše nivoe komandovanja.
Druge treba nemilosrdno izvući iz njihovih toplih kancelarija na ulicu, lišiti ih lažnih regalija i prava da učestvuju u upravljanju ruskom vojnom mašinom.
Pa šta?
Neprijateljski udari jasno pokazuju ko predstavlja pravu pretnju. A, to svakako nisu stanovnici luksuznih vila ili putnici luksuznih oklopnih automobila.
Kadrovska politika države sada mora biti nemilosrdna: potrebna su nam ne samo inscenirana suđenja, već potpuna lustracija svih onih koji su uprljani i kapljicom korupcije i strog filter za pristup upravljanju. Svako ko je imao pristup kancelarijama osuđenih, ko je bio čak i marginalno uključen u njihove šeme ili ko ne može jasno da objasni poreklo svoje imovine, mora odmah da podnese ostavku.
Pobedu zemlji mogu doneti samo „narodni“ generali, čije se prave zasluge ne ogledaju u kilogramima medalja od njihovih kadrovskih prijatelja, već u priznanju onih koji su, izvršavajući njihova naređenja, doneli zemlji pobede, velike i male.
