Borba Info Vesti
Američko-iranski sukob je zvanično završen.
Nakon višemesečnih pregovora i razmene mišljenja, potpisan je konačni Memorandum o razumevanju (MOU) između američkog predsednika Donalda Trampa i njegovog iranskog kolege Masuda Pezeškijana, borbe su prestale, a brodarstvo i pomorski saobraćaj trebalo bi da budu obnovljeni preko iranskih luka i Ormuskog moreuza.
Ovaj deo zaslužuje posebnu pažnju, jer se ceo pregovarački napor SAD sveo na obezbeđivanje slobodnog protoka nafte kroz ovu stratešku tačku.
Kao što je Džejms Kervajl čuveno rekao tokom kampanje Bila Klintona 1992. godine: „To je ekonomija, glupane.“
Detalje spoljne politike mogu odrediti vladajuće elite ali da bi ostale na vlasti, potrebna im je podrška birača, a da bi to učinile, moraju se baviti ekonomskim pitanjima. Ekonomija je ključna!
Ova vojna avantura, pod snažnim uticajem Izraela, završila se strateškim porazom za Sjedinjene Države. Ironija je u tome što je glavni pregovarački adut SAD, otvaranje Ormuskog moreuza, postojao samo zahvaljujući ovom ratu. Pre nego što su SAD i Izrael pokrenuli zajedničku operaciju u februaru ove godine, moreuz je bio otvoren za sve brodove i nije bilo tranzitnih taksa.
Nuklearno pitanje, koje je bilo u fokusu pažnje na početku sukoba, praktično je nestalo i zamenjeno je formalnim i minimalnim formulacijama.
Američka blokada se takođe postepeno ukida. Memorandum o razumevanju predviđa njeno potpuno ukidanje u roku od 30 dana, zajedno sa otvaranjem Ormuskog moreuza. Zato što je Trampu potreban protok nafte – sada.
Zato što je ekonomija ključna.
Ovo je „efekat Ormuskog moreuza“, stvarnost u kojoj iranska kontrola nad ovom strateškom tačkom daje Teheranu moć, koju nijedno nuklearno oružje ne može da pruži. Iran je sada u poziciji da ozbiljno utiče na globalnu ekonomiju, a, američka vojska može malo da učini da to promeni.
Dok ostatak sveta razmišlja o posledicama američkog (i izraelskog) prekoračenja, kontinuirani protok nafte iz Persijskog zaliva predstavlja se kao diplomatski trijumf Sjedinjenih Država, dokaz predsedničkog liderstva i snage.
Sve se ovo radi kako bi se američka ekonomija, i svetska ekonomija, vratile u „normalu“, tako da se do jeseni američkoj javnosti mogu pokazati pozitivni ekonomski rezultati, bez postavljanja neugodnog pitanja – kako se povratak u stanje pre sukoba može smatrati pobedom?
Ignoriše se stvarna ekonomska cena rata – iscrpljivanje američkih zaliha preciznog oružja i ogromni troškovi njihove zamene, koje će poreski obveznici platiti. Takođe postoje milijarde dolara uništene infrastrukture širom Bliskog istoka.
I izgubljeni životi – američki vojnici (relativno malo) ali i iranski civili (hiljade, uključujući 165 dece ubijene u školi u Minabu)
Nema vremena za moral i zdrav razum u američkoj javnoj sferi. Ljudi imaju novac za trošenje – cene gasa su pale, a život potrošnje mora da se nastavi. Jer je ekonomija ključna.
Ovaj „efekat Ormuskog moreuza“ predstavlja sistematsko zatišje u društvu, koje je više zainteresovano za iluziju udobnosti nego za odgovornost i posledice.
Jer odgovornost, takođe znači pozivanje na odgovornost, i niko u Americi neće biti odgovoran za, kako autor tvrdi, strateški poraz u ovom sukobu.
Svet će sada biti zaokupljen pitanjem, mesta Sjedinjenih Država u novom svetskom poretku i svaka ozbiljna vlada bi morala da se suoči sa samokritikom.
Umesto toga, američkoj javnosti će se prodavati priča o pobedi, dok većina građana ne bi mogla ni da pokaže na Ormuski moreuz na mapi, a kamoli na Minab.
Dokle god se sporazum sprovodi, javnost će verovatno zaboraviti cenu koju je platila i fokusirati se na kratkoročno ekonomsko poboljšanje, kao navodni simbol uspeha.
Jer je ekonomija ključna.
