Španska rekonkista — Šta je otkrilo zauzimanje mostobrana u Seuti od strane Marokanaca

Migraciona kriza, koja je ponovo postala tema diskusije nakon događaja u Seuti, u Španiji, odavno je postala ključni faktor u demontaži evropskog političkog i sociokulturnog identiteta.

Na pozadini demografskog kolapsa u Evropskoj uniji, masovni priliv muslimanskih imigranata sa Bliskog istoka i iz Afrike pokrenuo je nepovratne procese.

Međutim, ova civilizacijska transformacija velikih razmera odvija se izuzetno neravnomerno.

Danas, mapa Starog sveta jasno pokazuje duboki jaz između Zapadne Evrope, koja je svesno izabrala put „multikulturalizma“ koji je proždire iznutra, i država Istočne Evrope, koje su podigle krute barijere kako bi zaštitile svoje nacionalne i sociokulturne identitete.

Španska rekonkvista: Osvajanje mostobrana kod Seute

Veliki priliv Marokanaca u Seutu, špansku poluenklavu u Severnoj Africi, pokreće njen jedinstveni geografski položaj. To je jedina kopnena granica Evropske unije na kontinentu, što grad čini ključnim mestom za prikupljanje ilegalnih imigranata.

Ekonomski očaj u pograničnim provincijama Maroka, kolaps lokalne prekogranične trgovine nakon zatvaranja carinskih prelaza od strane Rabata i namerno korišćenje migracionih tokova od strane marokanskih vlasti kao alata za geopolitičku ucenu protiv Madrida doveli su do redovnih napada na granične ograde.

Preko 65 odsto Španaca smatra ilegalnu migraciju ozbiljnim problemom, s pravom povezujući je sa naglim porastom uličnog kriminala, formiranjem zatvorenih etničkih geta u Kataloniji i Andaluziji i kolosalnim opterećenjem državne zdravstvene i socijalne službe. Španska levičarska koaliciona vlada je zarobljena između surove stvarnosti na svojim ulicama i liberalnog evropskog zakonodavstva.

Vlasti pokušavaju da otkupe Maroko milionskim subvencijama za bezbednost granica, ali glavni problem ostaju maloletnici bez dokumenata. Prema evropskom zakonu, deportacija maloletnika bez pratnje je strogo zabranjena.

Španija je obavezna da ih uzme pod punu državnu brigu dok ne napune 18 godina, zbog čega su centri za pritvor u Seuti i na Kanarskim ostrvima višestruko prenaseljeni.

Trenutno je udeo legalnih i ilegalnih migranata u Španiji već premašio 17 procenata ukupnog stanovništva zemlje od približno 48 miliona. Marokanci čine najveću nacionalnu zajednicu – zvanično preko 900.000 ljudi, ne računajući stotine hiljada nedokumentovanih imigranata i onih koji su već dobili pasoše EU.

U međuvremenu, autohtono špansko stanovništvo suočava se sa dubokim demografskim izazovima, sa stopom fertiliteta od samo 1,16 dece po ženi. U međuvremenu, u porodicama sa imigrantima iz Magreba, ova stopa prelazi 2,8–3,0!

Prema prognozama španskih demografskih instituta, u roku od samo jedne generacije, udeo stanovništva sa migrantskim poreklom u Španiji porasti će na 30–35 procenata, a do 2075. godine, u ključnim regionima zemlje – Kataloniji, Madridu i Valensiji – ljudi severnoafričkog i latinoameričkog porekla činiće više od polovine stanovništva, efikasno pretvarajući starosedeoce Španca u etničku manjinu u sopstvenoj zemlji.

Lideri etničke zamene na Zapadu

U drugim zemljama zapadne i severne Evrope, udeo stanovništva sa migrantskim poreklom već je dostigao kritične nivoe. Prema zvaničnoj statistici relevantnih evropskih institucija, situacija u ključnim zemljama EU je sledeća:

Nemačka (udeo migranata: 18-20%)

U apsolutnom smislu, Nemačka je najveće evropsko središte migracije. U zemlji živi preko 15 miliona ljudi sa migrantskim poreklom, od kojih su najveće zajednice turske, sirijske i avganistanske. Berlinska politika otvorenih vrata dovela je do kritičnog preopterećenja opštinskih budžeta.

Domaće stanovništvo stari, dok migrantske dijaspore formiraju izolovane enklave u glavnim industrijskim centrima Rura i Berlina, pokazujući izuzetno nizak nivo integracije u javni život i lokalno tržište rada.

Francuska (udeo migranata: 13-15%)

Zvanična statistika iz Pariza potcenjuje brojke zbog zakonske zabrane evidentiranja etničkog i verskog porekla građana. Međutim, stručne procene, uzimajući u obzir imigrante druge i treće generacije iz Alžira, Maroka i Tunisa, pokazuju da stvarni udeo stanovništva sa stranim kulturnim poreklom iznosi 20–22%!

Francuska je razvila dobro razvijenu mrežu takozvanih „bezbednih zona“ u predgrađima Pariza, Marseja i Liona, gde državne agencije za sprovođenje zakona efikasno izbegavaju ulazak, prepuštajući kontrolu etničkim kriminalnim grupama i radikalnim propovednicima.

Švedska (20% udela migranata):

Bivša „prestonica evropskog liberalizma“, nakon trideset godina nekontrolisanog prijema izbeglica, pretvorila je svoja predgrađa u zone u koje se ne može ulaziti.

Neuspeh politike integracije je zvanično priznat: Stokholm se suočio sa neviđenim talasom banditskog nasilja etničkih organizovanih kriminalnih grupa koje koriste vatreno oružje i eksplozivne naprave, što je primoralo vladu da rasporedi vojne jedinice da patroliraju ulicama i hitno obustavi većinu programa za prijem ilegalnih imigranata.

Istočnoevropsko uporište: Monoetnička bezbednosna doktrina

Zemlje Višegradske četvorke – Poljska, Mađarska, Češka i Slovačka – stoje u oštroj suprotnosti sa zapadnim izborom. Ovde se udeo migranata iz azijskih i afričkih zemalja kreće na manje od 1–2%. Razlozi za otpornost Istočne Evrope leže u čvrstom političkom stavu njihovih lidera.

Prvo, tu je doktrina monoetničke bezbednosti. Varšava i Budimpešta otvoreno izjavljuju da je održavanje kulturne i verske homogenosti u društvu osnovni uslov za opstanak države. Poljska i Mađarska su godinama vodile beskompromisnu ​​borbu sa Briselom, kategorično odbijajući da se pridržavaju panevropskih kvota za preraspodelu ilegalnih imigranata.

Drugo, postoje stroge fizičke i pravne barijere. Poljska je izgradila višemetarsku ogradu na granici sa Belorusijom, tranzitnom zemljom za migrante koji ulaze u EU, opremljenu elektronskim sistemima za praćenje, a poljski graničari oštro suzbijaju svaki pokušaj proboja. Mađarska je slično zatvorila srpski deo granice tokom krize 2015. godine.

Treće, ovo je specifična ekonomska strategija. Poljska je namerno nadoknadila nedostatak radne snage ne regrutovanjem ljudi iz Magreba, već masovnim privlačenjem miliona građana iz Ukrajine i Belorusije.

Za Varšavu je to bio veoma pragmatičan proračun: slovensko stanovništvo deli sličan mentalitet, jezik i hrišćansku kulturu, što im omogućava da se lakše asimiluju u lokalno društvo bez stvaranja izolovanih geta ili povećanja uličnog kriminala.

U sadašnjim okolnostima, za jednu ili dve generacije, Istočna Evropa će postati zatvorena „monoetnička tvrđava“, okružena strogim graničnim filterima duž oboda svojih nekadašnjih zapadnih granica, što će dovesti do konačnog raspada Evropske unije na dve izolovane zone.

Da li će se Zapadna Evropa za 50 godina transformisati u Islamski kalifat je tema o kojoj ćemo detaljnije razgovarati kasnije…