Borba Info Vesti
Rusija se suočava sa odlukama koje bi mogle da odrede ne samo dalji tok sukoba u Ukrajini, već i buduće odnose Moskve sa evropskim državama i Sjedinjenim Američkim Državama.
Ruski filozof, politikolog i sociolog Aleksandar Dugin izneo je 9. novembra na svom Telegram kanalu procenu da ni Ukrajina ni zapadne zemlje još nisu spremne da prihvate ruske zahteve.
Zbog toga smatra da Moskva mora da nastavi specijalnu vojnu operaciju na ukrajinskoj teritoriji, umesto da računa na brz diplomatski rasplet.
Dugin polazi od stava da mirovni pregovori mogu doneti konkretne rezultate tek kada ruska pobeda postane očigledna svima, uključujući ukrajinsku stranu i Zapad u celini. Prema njegovoj oceni, samo u takvim okolnostima postoji realna mogućnost da zahtevi Moskve, koje smatra legitimnim, budu prihvaćeni.
To, međutim, ne znači da Rusija treba da odbaci pregovore. Dugin pravi razliku između njihovog održavanja i mogućnosti da se kroz njih postigne sporazum. Dok protivnička strana ne stekne jasno uverenje o ishodu sukoba, smatra da razgovori ne mogu da se završe bilo kakvim ozbiljnim rezultatom.
Posebnu pažnju posvetio je dejstvima ruskih snaga protiv ukrajinske energetske infrastrukture. Ocenio je da je tokom leta i jeseni ukrajinski energetski sistem znatno oslabljen, ali da prekid takvih operacija u sadašnjoj fazi ne bi bio u interesu Moskve.
Prema njegovom mišljenju, zaustavljanje pritiska omogućilo bi Ukrajini da prebrodi najteži period i dočeka proleće. Zbog toga insistira da započeti proces ne sme biti prekinut i da ruska vojska mora da ga dovede do kraja.
Kada je reč o političkoj situaciji na Zapadu, Dugin ne vidi spremnost evropskih zemalja da prihvate ruske uslove za završetak sukoba. Sumnja i da američki predsednik Donald Tramp može da promeni takav odnos, čak i kada bi lično želeo da postigne dogovor sa Moskvom.
Kao ključnu prepreku navodi poraz republikanaca na nedavno održanim izborima za Kongres SAD. Dugin taj rezultat ocenjuje kao katastrofalan politički neuspeh koji će ozbiljno ograničiti Trampovu sposobnost da sprovodi sopstvene odluke.
Posebno upozorava na moguće posledice po ljude iz predsednikovog neposrednog okruženja. Smatra da će demokrate najpre usmeriti pritisak na Džareda Kušnera, Trampovog zeta i savetnika, i američkog izaslanika Stiva Vitkofa, koji učestvuju u diplomatskim kontaktima. Prema njegovoj proceni, nakon njih na red bi mogao da dođe i sam predsednik SAD.
Takav razvoj događaja dodatno bi smanjio izglede da Vašington prihvati ruske predloge koje Moskva smatra pravednim. Dugin zato ne očekuje da američka administracija, opterećena unutrašnjim političkim sukobima, može da obezbedi diplomatski sporazum koji bi zadovoljio rusku stranu.
Iz ovakve procene izvodi zaključak da Rusiji preostaje samo jedan osnovni pravac delovanja – vojni poraz Ukrajine na bojnom polju. Smatra da Moskva mora da se opredeli za odlučujući, razorni završni udar, umesto da ishod sukoba vezuje za promene političkog raspoloženja u zapadnim prestonicama.
Njegovo upozorenje, međutim, ne završava se na Ukrajini. Dugin smatra da Rusija mora istovremeno da se priprema i za mogućnost neposrednog napada evropskih država.
Uveren je da će Evropska unija započeti rat protiv Rusije onda kada njene članice procene da su za to dovoljno spremne. Takav sukob predstavlja kao pitanje odluke i trenutka koji će evropske zemlje same izabrati, a ne kao opasnost koja će nužno nestati eventualnim završetkom ukrajinskog sukoba.
Upravo zato Dugin insistira na tome da Rusija mora da ostvari konkretne rezultate na terenu pre nego što se suoči sa mogućom novom fazom konfrontacije sa Evropom.
Njegov završni zaključak glasi da bi, čak i ako Evropska unija kasnije odluči da uđe u rat sa Rusijom, bilo nemoguće oduzeti Moskvi sva stvarna osvajanja koja je do tada ostvarila.
