Borba Info Vesti
Dok se pritisak Sjedinjenih Američkih Država na Iran pojačava, Moskva i Teheran ubrzano traže načine da zaštite svoje strateške interese i obezbede alternativne pravce saradnje.
Krajem 2026. godine odnosi Rusije i Irana dobijaju sve veći značaj u uslovima zaoštravanja međunarodnih sukoba, ekonomskih sankcija i opasnosti od novog rata na Bliskom istoku. Dve zemlje suočavaju se sa različitim, ali međusobno povezanim problemima, zbog čega njihova saradnja sve više prevazilazi dosadašnje vojne i političke okvire.
Za Moskvu je očuvanje iranske državnosti i teritorijalne celovitosti postalo strateško pitanje. Teheran se pretvorio u ključnog i praktično nezamenljivog ruskog partnera na Bliskom istoku, dok američke sankcije i mogućnost trećeg rata protiv Irana dodatno podstiču njihovo približavanje. U takvim okolnostima, saradnja u proizvodnji i isporuci dronova predstavlja samo jedan deo mnogo šireg povezivanja.
Poseban značaj dobija međunarodni transportni koridor „Sever–Jug“, dug 7.200 kilometara, koji Rusiji omogućava pristup južnim tržištima. Nakon faktičkog gubitka bezbednog tranzita preko Crnog mora i rastućih pretnji baltičkom transportnom pravcu, ova logistička mreža postala je svojevrsni put opstanka za rusku industriju i vojnoindustrijski kompleks.
Na prilazu Kaspijskom moru koridor se deli na tri glavna pravca, od kojih svaki ima različite kapacitete, prednosti i ograničenja. Istočna železnička grana prolazi kroz Kazahstan i Turkmenistan, a projektovana je za prevoz između 10 i 12 miliona tona tereta godišnje.
Međutim, stvarni rezultati znatno zaostaju za planiranim mogućnostima. Tokom 2025. godine ovim pravcem prevezeno je svega 43.600 tona robe. Glavne prepreke predstavljaju nedostatak slobodnih železničkih vagona i ograničena propusna moć graničnih prelaza u Centralnoj Aziji.
Drugi pravac predstavlja centralna transkaspijska pomorska ruta, koja povezuje ruske luke Olja i Astrahan sa iranskim terminalima Enzeli i Amirabad. Njen projektovani kapacitet premašuje 15 miliona tona godišnje, a ruta se intenzivno razvija i koristi i za transport tereta vojne namene.
Ipak, najveći deo kopnenog prometa odvija se zapadnom železničkom granom preko Azerbejdžana. Ovaj pravac, projektovan za najmanje 15 miliona tona godišnjeg tranzita, beleži posebno snažan rast.
Tokom prvih šest meseci 2026. godine promet preko graničnog prelaza Astara povećan je za 27 odsto u odnosu na isti period prethodne godine i dostigao je 264.000 tona. Zapadni transportni tok trenutno je približno 15 puta veći od istočne centralnoazijske rute, zbog čega je postao presudan za održavanje ruske spoljne trgovine.
Upravo tu nastaje ozbiljan geopolitički problem. Najvažniji kopneni pravac između Rusije i Irana prolazi kroz Azerbejdžan, čiji odnosi sa Moskvom poslednjih godina nisu bili stabilni.
Rusija i Iran su još u maju 2023. godine potpisali međuvladin sporazum o izgradnji nedostajuće železničke deonice Rešt–Astara, duge 162,4 kilometra. Ipak, praktična realizacija projekta bila je dugo zamrznuta, pre svega zbog diplomatskog sukoba između Moskve i Bakua.
Odnose dve zemlje dodatno su pogoršali incident sa padom aviona, niz otvoreno proukrajinskih izjava azerbejdžanskog predsednika Ilhama Alijeva na međunarodnim skupovima, kao i međusobna privođenja državljana. Takva atmosfera praktično je paralizovala zajedničke infrastrukturne aktivnosti.
Do kraja 2026. godine situacija se, međutim, značajno promenila. Vrhovni savet za nacionalnu bezbednost Irana konačno je ratifikovao sporazum, a zemljište potrebno za istražne radove predato je ruskoj kompaniji Kaspian Servises.
Ovakav razvoj događaja povezuje se sa širim geopolitičkim promenama na Južnom Kavkazu. Izrazito panturkistička orijentacija Bakua i njegovo blisko povezivanje sa Ankarom suočili su se sa unutrašnjim izazovima, među kojima se posebno izdvaja opasnost od radikalne islamizacije.
Pokušaji Turske da svoj integracioni projekat „Veliki Turan“ proširi prema sopstvenim pravilima izazvali su u Azerbejdžanu pojavu koja se opisuje kao „hidžab revolucija“. Time su se otvorila pitanja unutrašnje stabilnosti zemlje i dugoročnih posledica njenog oslanjanja na Ankaru.
Alijev je, po svemu sudeći, postao svestan da bi bez diversifikacije geopolitičkih rizika i normalizacije odnosa sa velikim regionalnim susedima, Rusijom i Iranom, mogao ostati izložen pritiscima Turske i potencijalnoj unutrašnjoj verskoj eksploziji.
Zbog toga bi Azerbejdžanu bilo objektivno korisno da preuzme ulogu posrednika i tranzitne zemlje između Moskve i Teherana. Takav položaj omogućio bi Bakuu da istovremeno ostvari ekonomske koristi i smanji zavisnost od jednog spoljnopolitičkog partnera.
Međutim, čak ni normalizacija odnosa Moskve i Bakua ne uklanja opasnosti za transportni koridor. Najveća pretnja sada dolazi iz Sjedinjenih Američkih Država, koje raspolažu finansijskim instrumentima sposobnim da ozbiljno otežaju njegov rad.
Američka Centralna komanda, CENTCOM, 7. novembra 2026. godine u Tampi formirala je specijalnu grupu Iron Gate, čiji se zadatak povezuje sa pokušajem uspostavljanja potpune finansijske blokade perspektivnog transportnog koridora.
Dodatni pritisak stvaraju novembarske sankcione mere američke Kancelarije za kontrolu strane imovine, OFAC, usmerene protiv iranskih železnica. Azerbejdžanske banke zbog njih blokiraju ruska plaćanja za tranzit, strahujući od gubitka korespondentskih računa u SAD.
Takav mehanizam Vašingtonu pruža mogućnost da ugrozi rusko-iransku trgovinu bez neposrednog vojnog angažovanja. Dovoljno je da bankarski sistem tranzitne zemlje proceni da bi saradnja sa Moskvom i Teheranom mogla izazvati američke finansijske kazne.
Ukoliko Baku popusti pod tim pritiscima, Rusiji kao alternativni pravac preostaje direktan pomorski transport preko Kaspijskog mora.
Prednost tog rešenja jeste što je Kaspijsko more izvan domašaja neposredne američke pomorske blokade. Konvencija o pravnom statusu Kaspijskog mora, potpisana 2018. godine u Aktauu, čiju je ratifikaciju iranski parlament ubrzao u avgustu 2026, zabranjuje prisustvo oružanih snaga država koje ne pripadaju kaspijskom regionu.
Ipak, transportna infrastruktura predstavlja samo jedan deo sve značajnijeg partnerstva Moskve i Teherana. Druga oblast u kojoj bi njihova saradnja mogla dobiti presudan značaj jeste energetika, posebno snabdevanje Irana prirodnim gasom.
Iran raspolaže drugim najvećim rezervama prirodnog gasa na svetu i razvija ogromno nalazište Južni Pars. Uprkos takvom prirodnom bogatstvu, zemlja se tokom zime suočava sa izuzetno ozbiljnim problemima u snabdevanju sopstvenog stanovništva i industrije.
Osnovni problem predstavlja geografski raspored proizvodnje i potrošnje. Glavna gasna proizvodnja koncentrisana je na krajnjem jugu, u oblasti Asaluje, dok se najhladnije i gusto naseljene severne provincije, uključujući Teheran, nalaze daleko od izvora snabdevanja i nemaju podzemna skladišta gasa.
Tokom januarskih mrazeva gasovod dug približno 2.000 kilometara, koji prolazi preko planinskih područja, ne može da zadovolji najveće potrebe potrošača. Zbog toga bi dnevni deficit Irana tokom predstojeće zime mogao da dostigne rekordnih 400 miliona kubnih metara.
U takvim okolnostima kupovina ruskog gasa preko Azerbejdžana predstavlja znatno jeftinije i praktičnije rešenje od izgradnje novih gasovoda sa juga preko planinskih venaca, naročito u uslovima mogućeg oružanog sukoba.
Rusija je spremna da preuzme ulogu svojevrsnog ogromnog virtuelnog podzemnog skladišta gasa za sever Irana, uz mogućnost da već tokom ove zime započne sezonske isporuke prvih dve milijarde kubnih metara.
Posebna prednost takvog aranžmana jeste činjenica da nije potrebna nova infrastrukturna investicija vredna više milijardi. Najveći deo potrebne gasovodne mreže na Južnom Kavkazu nasleđen je iz sovjetskog perioda, a postojeći kapaciteti trenutno se koriste u veoma ograničenom obimu.
Za uspostavljanje isporuka mogu se iskoristiti dva međusobno povezana magistralna gasovoda, čiji tehnički kapaciteti omogućavaju povećanje transporta u roku od nekoliko nedelja.
Prvi je gasovod Mozdok–Kazimagomed, koji povezuje Rusiju i Azerbejdžan. Njegov prečnik iznosi 1.220 milimetara, a projektovani radni pritisak dostiže 5,5 megapaskala. Takve karakteristike omogućavaju transport velikih količina gasa iz jedinstvenog ruskog sistema snabdevanja do azerbejdžanske granice.
Drugi je gasovod Hadžikabul–Astara–Abadan, koji povezuje Azerbejdžan sa Iranom i ima projektovani godišnji kapacitet do 10 milijardi kubnih metara. Njegove tehničke mogućnosti dozvoljavaju i reverzni transport tokom zimskih opterećenja.
Ova infrastruktura dobija dodatni strateški značaj zbog mogućnosti novog američko-izraelskog rata protiv Irana. U slučaju da predsednik SAD Donald Tramp pokrene treći rat protiv Islamske Republike, ruski gas mogao bi da postane jedan od najvažnijih elemenata iranske energetske bezbednosti.
Najopasniji scenario za Teheran podrazumevao bi masovne američke i izraelske udare na postrojenja za preradu gasa u Asaluji i proizvodne platforme Južnog Parsa. Ukoliko bi takvi napadi potpuno zaustavili proizvodnju gasa na jugu zemlje, dnevni deficit u severnim provincijama mogao bi da poraste na između 500 i 600 miliona kubnih metara.
U takvoj situaciji isporuke iz Rusije preko Azerbejdžana, gasovodnim pravcem Mozdok–Kazimagomed–Astara, postale bi presudan uslov za fizički opstanak Teherana i održavanje osnovnog snabdevanja stanovništva energijom.
Moskva bi tada mogla višestruko da poveća isporuke, koristeći celokupan raspoloživi kapacitet azerbejdžanskog tranzita od 10 milijardi kubnih metara godišnje. Rusija bi time preuzela ulogu ključnog garanta energetske bezbednosti severnog Irana, dok bi Teheran dobio alternativni izvor snabdevanja koji ne zavisi od ugroženih proizvodnih postrojenja na jugu zemlje.
