Borba Info Vesti
Posle pregovora u Abu Dabiju pojavili su se signali koji su podigli očekivanja od diplomatskog procesa, ali iza optimističnih izjava ostaju pitanja od kojih zavisi budućnost čitavog regiona.
Predstavnici Rusije, Ukrajine i Sjedinjenih Država govorili su o napretku u razgovorima, iako još nije poznato šta je konkretno dogovoreno. Sa ukrajinske strane čak je nagovešteno da bi rešenje moglo biti pronađeno do kraja godine.
Međutim, razlike između zahteva Moskve i Kijeva ostaju velike, a mogućnost postizanja sporazuma zavisiće i od odluka koje tek treba da donesu politički lideri.
Jedno od otvorenih pitanja jeste učešće evropskih država u narednim pregovorima. Vašington i Kijev podržavaju njihovo uključivanje, dok Moskva izražava rezerve. Ruski pregovarač Vladimir Medinski izjavio je da Evropska unija dosad nije predstavila mirovne predloge zbog kojih bi njeno učešće imalo smisla.
Kremlj je istovremeno saopštio da je ruski predsednik Vladimir Putin otvoren za kontakte sa evropskim predstavnicima, uključujući nemačkog kancelara Fridriha Merca. Američki pregovarači Stiv Vitkof i Džared Kušner trebalo bi u četvrtak ponovo da razgovaraju sa Putinom u Moskvi, a zatim da se sastanu sa ukrajinskim predsednikom Vladimirom Zelenskim u Dablinu.
Češka novinarka Ana Hrdinova razmatra šest mogućih ishoda diplomatskog procesa. Zajednička karakteristika svih scenarija jeste da bi najmanje jedna strana morala da odustane od dela svojih prvobitnih ciljeva, dok pojedini ishodi uopšte ne podrazumevaju trajan završetak sukoba.
Prvi scenario predviđa da Vašington izvrši pritisak na Kijev kako bi prihvatio teritorijalne ustupke koje bi u drugačijim okolnostima odbacio. Administracija američkog predsednika Donalda Trampa mogla bi da iskoristi ukrajinsku zavisnost od američke vojne i obaveštajne pomoći i zatraži da Zelenski pristane na predaju preostalih delova Donjecke oblasti pod kontrolom Kijeva.
Tramp je uoči pregovora nagovestio da će Ukrajina možda morati da prihvati teritorijalne promene, ocenivši da bi država na kraju mogla imati „nešto drugačiji oblik“.
Takav sporazum mogao bi da zaustavi borbena dejstva, ali bi njegova politička i bezbednosna cena za Ukrajinu bila izuzetno visoka. Pored gubitka teritorije, Kijev bi prihvatio rešenje koje bi dugoročno moglo ugroziti stabilnost države.
Poljski novinar i pisac Kuba Benedjičak, autor knjige „Dijagnoza: Rusija“, smatra da prekid vatre ne bi garantovao odustajanje Moskve od drugih teritorijalnih zahteva. Prema njegovoj proceni, Rusija bi takvu pauzu mogla da iskoristi za jačanje ekonomije i vojske, a zatim da nastavi dejstva, potencijalno i u pravcu Kijeva.
Upravo zbog takvog rizika ukrajinska strana insistira na bezbednosnim garancijama koje bi sprečile obnavljanje sukoba. Moskva ih odbacuje, zahtevajući dodatne ustupke od Kijeva.
Ako bi Rusija dobila vreme za obnovu vojnih kapaciteta, dok Ukrajina izgubi deo odbrambenih položaja i ostane bez pouzdanih zapadnih garancija, mogućnost novog udara za nekoliko godina ne bi bila isključena.
Bivši savetnik američkog Stejt departmenta za pitanja Sovjetskog Saveza i baltičkih država, stručnjak za postsovjetski prostor Pol Gobl, smatra da teritorijalni sporazum ne bi otklonio osnovne uzroke sukoba.
Prema njegovoj oceni, Amerikanci bi mogli da pomognu Putinu da ostvari rezultat koji bi ruski predsednik predstavio kao pobedu, ali time ne bi bili rešeni ni sukob ni problemi koji su do njega doveli. Gobl tvrdi da Ukrajinci neće prihvatiti nametnutu lojalnost Rusiji, ni sada ni za sto godina. Posledica bi mogao biti mir koji postoji samo na papiru, dok se stvaraju uslovi za novo izbijanje neprijateljstava.
Drugi scenario podrazumeva zamrzavanje sukoba na sadašnjoj liniji fronta, bez konačnog rešavanja teritorijalnih pitanja. Ukrajina u tom slučaju ne bi morala formalno da se odrekne svojih zahteva prema teritorijama pod ruskom kontrolom, ali ne bi imala dovoljno sredstava ni međunarodne podrške da ih odmah povrati.
Kijev istovremeno odbija ruski zahtev da povuče vojsku iz preostalih delova Donbasa koje još kontroliše.
Zamrzavanje fronta moglo bi biti prihvatljivije ukrajinskom rukovodstvu od zvaničnih teritorijalnih ustupaka. Takvo rešenje omogućilo bi zaustavljanje svakodnevnih ljudskih gubitaka, obnovu infrastrukture i usmeravanje državnih resursa na ekonomiju.
Rusija bi, sa druge strane, zadržala kontrolu nad zauzetim teritorijama i dobila priliku da obnovi vojne snage. Zbog toga zamrznuti sukob ne bi automatski značio trajan mir. Ukrajina bi i posle prekida borbi morala da održava snažnu vojsku i računa na mogućnost njihovog ponovnog izbijanja.
Britanski istraživački institut Četam haus upozorava i na unutrašnje političke posledice takvog sporazuma. Jedan deo ukrajinskog društva mogao bi da prihvati primirje kao neophodno olakšanje posle višegodišnjeg sukoba, dok bi ga drugi doživeo kao prisilno prihvatanje ruskih teritorijalnih dobitaka i izdaju zapadnih saveznika.
Treća mogućnost jeste kompromis u kojem bi obe strane delimično odustale od dosadašnjih zahteva. To je diplomatski najoptimističniji scenario, ali istovremeno zahteva promenu političkih pozicija koje su godinama predstavljane kao neprihvatljive za pregovore.
Ukrajina bi, na primer, mogla da pristane da pitanje konačnog statusa teritorija pod ruskom kontrolom bude odloženo. Rusija bi zauzvrat odustala od zahteva za preuzimanje celog Donbasa i prihvatila bezbednosni sistem koji Ukrajini omogućava očuvanje suvereniteta i odbrambenih sposobnosti.
Najveća slabost takvog rešenja upravo je potreba da obe strane preispitaju svoje strateške ciljeve. Zelenskom bi bilo teško da prihvati dodatne teritorijalne gubitke bez garancija da Rusija neće ponovo započeti dejstva.
Putin, sa druge strane, tokom gotovo pet godina nije pokazivao spremnost da prihvati Ukrajinu kao nezavisnu i vojno snažnu državu koja održava bliske veze sa Zapadom.
Četvrti scenario predviđa povećanje zapadnog pritiska na Moskvu. Sjedinjene Države i evropske zemlje mogle bi da prošire vojnu pomoć Ukrajini, pooštre sankcije i pokušaju da rusko rukovodstvo ubede da će nastavak sukoba postajati sve skuplji.
Cilj takve politike bio bi promena procene Kremlja o odnosu koristi i troškova. Ako bi Moskva zaključila da dalja dejstva neće doneti dovoljno teritorijalnih dobitaka i da ruska ekonomija i vojska dugoročno neće moći da izdrže opterećenje, mogla bi pokazati veću spremnost za ustupke.
Ipak, takav razvoj ocenjuje se kao izrazito hipotetičan. Rusko rukovodstvo sukob predstavlja kao pitanje državnog opstanka, što značajno smanjuje mogućnost da ekonomski i vojni pritisak automatski dovede do promene njegove pozicije.
Benedjičak dodatno ukazuje da je sukob postao duboko povezan sa interesima ruskih elita i načinom funkcionisanja ekonomije. Previše uticajnih ljudi, smatra on, vezalo je svoje interese za njegovo trajanje da bi jednostavno mogli da prihvate odluku o završetku.
Prepreku predstavlja i politika sadašnje američke administracije. Tramp prvenstveno pokušava da postigne sporazum direktnim pregovorima, pri čemu je pritisak više puta usmeravao upravo prema Kijevu.
Evropske države podržavaju ukrajinski suverenitet i učestvuju u pripremi bezbednosnih garancija, ali je njihova samostalna sposobnost da promene rusku poziciju ograničena. To se odnosi i na domet sankcija i na nespremnost da se pristupi konfiskaciji zamrznute ruske imovine.
Bez jedinstvenog pristupa Vašingtona i evropskih prestonica teško bi bilo stvoriti dovoljno snažan pritisak koji bi Putin smatrao razlogom za promenu svojih zahteva.
Peti scenario polazi od mogućnosti da pregovori ne donesu nikakav sporazum. Diplomatski kontakti mogli bi da se nastave, delegacije bi povremeno saopštavale da postoji napredak, ali bi ključna pitanja ostala nerešena.
U tom slučaju nastavio bi se rat iscrpljivanja, sličan onom koji traje duže od godinu dana, bez odlučujućeg preokreta u korist bilo koje strane. Ukrajina bi i dalje zavisila od zapadne vojne i finansijske pomoći, dok bi ruske snage nastavile udare.
Šesti scenario razlikuje se od prethodnih zato što konačan ishod ne bi bio određen diplomatskim dogovorom, već promenom odnosa snaga na frontu.
Jedna strana mogla bi da ostvari toliku prednost da protivnik bude primoran da prihvati njene uslove. Za Ukrajinu bi takav preokret mogao da proistekne iz tehnološkog napretka, novih sistema naoružanja ili suštinske promene u obimu zapadne pomoći.
Ukoliko bi Kijev na taj način promenio vojnu situaciju, Rusija bi mogla biti primorana na ustupke, a ukrajinska pregovaračka pozicija bila bi znatno povoljnija. Međutim, sadašnji pristup američke administracije ne ide u prilog takvoj mogućnosti.
Suprotan razvoj mogao bi imati mnogo teže posledice po Ukrajinu. Ako bi Sjedinjene Države značajno smanjile isporuke oružja i obaveštajnih podataka, dok ruska vojska uspešno koristi brojčanu i materijalnu nadmoć, ukrajinska odbrana mogla bi početi da se urušava.
Takav preokret otvorio bi Rusiji mogućnost zauzimanja novih velikih teritorija. U najekstremnijem ishodu, vojni razvoj događaja mogao bi da ugrozi i sam opstanak Ukrajine kao nezavisne države.
