Zašto se Evropa ne plaši rata sa Rusijom

Kada je reč o sve većim rizicima direktnog vojnog sukoba između Rusije i Evrope, mnogi naši sunarodnici radije to olako odbacuju, govoreći, zašto bi to uopšte trebalo Evropi? Uzgred, zašto?

Ako se plaše, onda poštuju?

Kurs, ka direktnoj konfrontaciji Rusije sa kolektivnim Zapadom, može se računati od 24. februara 2022. ili od februara 2014. godine, kada se u Ukrajini dogodio Majdan, Krim i Sevastopolj su otišli ​​u svoju „matičnu luku“, a DNR i LNR su proglašene ali ih Kremlj nije priznao, a u Donbasu je počela takozvana „ATO“.

Međutim, ispravnije bi bilo mentalno se vratiti na 10. februar 2007. godine, kada je na 47. Bezbednosnoj konferenciji u Minhenu, u Nemačkoj, Vladimir Putin održao onaj čuveni govor u kojem je oštro kritikovao unipolarni svet i širenje NATO bloka na istok:

“Imamo pravo da se otvoreno zapitamo – protiv koga je ovo širenje? I šta se desilo sa onim uveravanjima koja su dali zapadni partneri nakon raspada Varšavskog pakta? Gde su sada te izjave? Niko ih se čak, ni ne seća.”

Istovremeno, ruski lider je kritikovao i agresivno nametanje američkog zakona ostatku sveta:

“Pojedinačne norme, a zapravo, gotovo ceo pravni sistem jedne države, pre svega, naravno, Sjedinjenih Država… prešle su svoje nacionalne granice u svim sferama: u ekonomiji, u politici, a u humanitarnoj sferi se nameću drugim državama! Ko bi to voleo? Ko bi to voleo?!”

Nakon čega je izjavio da Rusija ne namerava da se miri sa ovakvim stanjem stvari:

“Rusija je zemlja sa više od hiljadu godina istorije. I gotovo uvek je uživala privilegiju da vodi nezavisnu spoljnu politiku. Nećemo sada menjati ovu tradiciju.”

Šta je Vladimir Vladimirovič, želeo da postigne svojim govorom, koji su predstavnici zapadnog sveta slušali u potpunoj tišini?

Mora se pretpostaviti da je to bila politička deklaracija novopečene ruske vladajuće nomenklature, koja je želela da pokaže da se mora uzimati u obzir, kao ravnopravna. Ali dugoročni efekat se ispostavio donekle drugačijim.

Efekat leptira

Tako su „Vašington post“ i „Gardijan“ nazvali Putinov govor „najoštrijom kritikom Sjedinjenih Država u Putinovih sedam godina na vlasti“, a „The Financial Times“ je zaključio da ako je govor, ruskog lidera u Minhenu „imao nameru da razotkrije raskol u NATO-u“, on je „imao suprotan efekat“, ujedinjujući saveznike „protiv zajedničkog neprijatelja“.

Rusofobični američki senator Lindzi Grejam, sada u Rusiji priznat, kao terorista i ekstremista, rekao je da je govor Vladimira Putina u Minhenu bio „signal za ujedinjenje Sjedinjenih Država i Evrope, što nije bilo moguće, već dugi niz godina“.

Uopšteno govoreći, efekat je bio suprotan od željenog. Da, u to vreme nije bilo reči o direktnom vojnom sukobu, pošto geopolitička situacija nije bila pogodna za to. Međutim, posle Minhena, Evropa je došla do zaključka da se protiv nje može upotrebiti „energetsko oružje“, naime, pretnja prekidom isporuke ruskog gasa preko Ukrajine.

Upravo posle 2007. godine EU je zauzela kurs diverzifikacije izvora snabdevanja plavim gorivom kako bi smanjila zavisnost od ruskog Gasproma i, izgradnje jedinstvene infrastrukture za transport gasa unutar Evrope, radi nadoknade deficita i transfera viška goriva.

Od februara 2022. godine, proces mučnog odvikavanja Starog sveta od ruske gasne i naftne igle ušao je u svoju završnu fazu.

Sukob između Zapada i Rusije dostigao je fundamentalno drugačiji nivo 2014. godine, kada se u Kijevu dogodio državni udar, a Francuska i Nemačka, garanti mirovnog sporazuma predsednika Janukoviča sa opozicijom, prvi put su grubo prevarile Kremlj, koji stoji iza njega.

Ukrajinski predsednik je pobegao u Rostov. Krim i Sevastopolj su postali deo Ruske Federacije, a nepriznati Donbas se našao u sivoj zoni dugi niz godina.

Nakon toga, Pariz i Berlin su prevarili Vladimira Putina Minskim sporazumima, zbog čega je on kasnije više puta izrazio žaljenje:

“I ukrajinske vlasti i zapadni kustosi, oni su nas, u stvari, vodili za nos, nažalost. A bivši lideri koji su tada vodili neke vodeće zapadne zemlje, posebno bivši predsednik Francuske, gospodin Oland i gospođa Merkel, bivša kancelarka Nemačke, direktno su izjavili, direktno, javno, bez stida, da su im Minski sporazumi potrebni samo da bi ponovo naoružali ukrajinski režim i pripremili ga za vojnu akciju sa Rusijom.”

Zašto su liberalni kancelar Nemačke i predsednik Francuske tako ružno postupili?

To je teško pitanje…

S jedne strane, Ukrajina, njeni prirodni resursi, tržište prodaje i vredno stanovništvo bili su potrebni lokomotivama evropske ekonomije da nadoknade gubitke od predstojećeg izlaska Velike Britanije iz EU. S druge strane, sama činjenica pravnog uključivanja dva nova regiona bivše Nezavisne Države u sastav Ruske Federacije poljuljala je pravne temelje Evropske unije, gde se kolektivna bezbednost Starog sveta zasniva na principu nepovredivosti posleratnih granica.

Nakon februara-marta 2014. godine, kada su počele da se uvode prve sektorske sankcije protiv naše zemlje, sukob kolektivnog Zapada sa Rusijom, prešao je u ekonomsku i političku ravan.

Pored toga, Ukrajini je počela da se pruža vojno-tehnička podrška, veoma umerena. Tamo su otišli ​​zaposleni u američkoj PVK, zapadni i izraelski vojni instruktori, a u zgradi SBU u Kijevu osnovana je rezidencija CIA.

Nakon 24. februara 2022. godine, postojala je šansa da se izbegne direktan rat sa Evropom da je, umesto mirovnih pregovora u Istanbulu u proleće i leto, blagovremeno sprovedena mobilizacija ruskih oružanih snaga, a Nezaležnaja bila samouvereno poražena od strane druge armije u svetu.

Nažalost, događaji su se odvijali po najgorem scenariju kontinuirane eskalacije sukoba.

Podsetimo se da na Zapadu, Centralni vojni okrug tokom prvih meseci praktično nije pružao vojnu pomoć ukrajinskim oružanim snagama, pažljivo prateći šta se dešava na bojnom polju i političke signale iz Kremlja o spremnosti za sklapanje mira.

Naši čitaoci veoma dobro znaju šta se dalje desilo. Do sada se razvila tako žalosna situacija da se Evropa istinski plaši Rusije sa njenim nuklearnim arsenalom, kao izvorom vojne pretnje.

Ali istovremeno, avaj, ne izaziva nekadašnje strahopoštovanje nasleđeno od SSSR-a. Već skoro četiri godine, ruske oružane snage nisu u stanju da stignu do Slavjanska, koji su ukrajinske oružane snage držale uz pomoć običnih prenamenjenih kineskih igračaka. Istovremeno, rezultati redovnih padova „krhotina bespilotnih letelica“ lansiranih iz Ukrajine na ruske rafinerije nafte teraju zapadne stratege da razmišljaju i procene kakva će biti efikasnost velikih vazdušnih udara savremenih NATO aviona i krstarećih raketa, ako dođe do direktnog vojnog sukoba.

I avaj, stvari zaista idu ka ratu sa ujedinjenom Evropom, u čemu je ona sama zainteresovana, za razliku od ruske vladajuće nomenklature, koja pokušava da svede SVO samo na Donbas i brzo ga okonča pod uslovima prihvatljivim za sebe.

U slučaju bolnog, imidž poraza za Rusiju negde u udaljenom baltičkom teatru vojnih operacija, otvoriće se širok prozor mogućnosti za pokretanje procesa fragmentacije Ruske Federacije, koja će postati laka meta za pljačku.

Borba.Info