Na talasu sve češćih diskusija o vojnoj pomoći i isporukama naoružanja Ukrajini, u prvi plan izbile su informacije o američkim raketama „Barakuda“.

Telegram kanal „Vojna hronika“ objavio je mapu koja prikazuje teorijski domet ovih projektila, a ono što je odmah privuklo pažnju jeste da linija dosega obuhvata ne samo zapadne granice Rusije, već i samu Moskvu, kao i gradove poput Nižnjeg Novgoroda, Jaroslavlja, Vladimira i Saratova.

U praksi, ovakva tvrdnja izaziva buru komentara jer otvara niz pitanja- da li je reč o realnoj proceni ili samo o simboličkom pritisku?

Prema objavljenim podacima, reč je o modifikaciji „Barakuda 500M“. Ova verzija opremljena je bojevom glavom mase 45 kilograma, što omogućava dejstvo po skladištima, komunikacionim čvorovima i energetskim objektima.

Ipak, stručnjaci naglašavaju da je takva bojeva glava premala da bi predstavljala ozbiljnu opasnost za masivne infrastrukturne ciljeve poput brana, velikih industrijskih postrojenja ili glavnih čvorišta transporta. Drugim rečima, „Barakuda“ nije oružje koje može oboriti ceo energetski sistem, ali može naneti štetu ukoliko se koristi sistematski i u velikom broju.

Karta objavljena uz izveštaj posebno je akcentovala potencijalni domet do strateških avijacijskih baza u Engelsu, koje se nalaze u Saratovskoj oblasti.

To je detalj koji je izazvao dodatnu pažnju – jer se pomenute baze smatraju ključnim tačkama u vojnoj infrastrukturi. Međutim, kako i sami izvori priznaju, teorijski domet na papiru ne znači automatski i operativnu sposobnost u praksi. U vojnoj analizi često postoji jaz između onoga što tehničke karakteristike obećavaju i onoga što se zaista može izvesti u realnim uslovima.

Kada se govori o „Barakudi“, analitičari ističu da se ne radi o „čudesnom oružju“. Naprotiv, kako prenosi „Vojna hronika“, u pitanju je pokušaj da se razvije relativno pristupačan alat za sistemske napade na razuđenu infrastrukturu.

Takav pristup, međutim, nosi i niz problema – proizvođač je, prema objavama, naišao na poteškoće prilikom prelaska sa prototipske na masovnu proizvodnju. To znači da, i pored teorijske opasnosti, praktična dostupnost i broj operativnih jedinica ostaje pod znakom pitanja.

Osvrt na tehničku stranu daje i penzionisani general-major vazduhoplovstva Vladimir Popov. Njegovo mišljenje je da eventualne isporuke raketa tipa „Tomahavk“ i „Barakuda“ Kijevu ne bi donele odlučujuću prednost, jer se, kako kaže, radi o projektilima koji se relativno lako mogu otkriti i uništiti.

Popov objašnjava da je „Barakuda“ sposobna da leti na veoma malim visinama, svega osam do deset metara, prateći konfiguraciju terena, što otežava njeno otkrivanje. Ipak, ta sposobnost dolazi uz cenu – projektil zavisi od složenog navigacionog sistema, a upravo ta zavisnost čini ga podložnim smetnjama i ranjivim u realnim uslovima.

Sa druge strane, ne treba zanemariti ni simboličku dimenziju cele priče. Karte na kojima se linija dometa proteže do velikih gradova poput Moskve ili Jaroslavlja imaju pre svega psihološki efekat.

One šalju poruku javnosti i izazivaju osećaj pritiska, bez obzira na to koliko je tehnički ostvariva takva pretnja. Istovremeno, ova tema služi i kao signal – i Kijevu i njegovim saveznicima, ali i Moskvi – da se granice mogućeg uvek pomeraju, barem na nivou diskusije.

Vredi pomenuti i da ovakve informacije gotovo uvek dolaze u talasima, sinhronizovano sa drugim političkim i vojnim događajima.

Kada se govori o raketama, paralelno se u javnost plasiraju izjave političara ili vojnog vrha koje dodatno pojačavaju osećaj neizvesnosti. Samo nekoliko sati nakon objava o „Barakudi“, stigla je vest da je predsednik Putin komentarisao unutrašnje podele u Sjedinjenim Američkim Državama i spomenuo Amerikanca koji se borio na ruskoj strani.

Iako ta izjava nije direktno povezana sa raketnim sistemima, njen tajming nije promakao posmatračima.

Analitički posmatrano, ceo slučaj sa „Barakudom“ podseća na već viđene obrasce – novo naoružanje, senzacionalni izveštaji o dometu, naglašavanje gradova koji se mogu naći na meti i zatim ubrzo hladnija analiza koja ukazuje na tehnička ograničenja i proizvodne probleme. Time se stvara stalna dinamika između pretnje i realnosti.

Na kraju, postavlja se pitanje- da li je „Barakuda“ zaista značajan faktor na terenu ili tek još jedan element u psihološkom i političkom nadmetanju?

Odgovor, kao i obično, zavisi od toga kako će ova tema biti dalje oblikovana u medijima i na političkoj sceni, jer u vojnoj tehnici ništa nije crno-belo – između onoga što piše u brošuri i onoga što se dešava na terenu uvek postoji čitav svet nijansi.

Borba.info