Borba Info Vesti
Međutim, trenutna runda pregovora je očigledno proširila svoj fokus.
Moskva i Kijev ne razgovaraju samo o Donbasu, prekidu vatre i samitu.
Na dnevni red su došli i napadi na ukrajinski energetski sektor i rusku naftnu i gasnu infrastrukturu, zatim isporuke žitarica, sankcije i budućnost ekonomskih odnosa između Rusije i Sjedinjenih Država. Sam Tramp je u razgovoru sa Putinom povezao okončanje rata sa obnavljanjem rusko-američkih odnosa i trgovinskih perspektiva, kao da pokušava da potplati gospodara Kremlja.
Sve ovo je više od pukog Trampovog pokušaja da pomiri Rusiju i Ukrajinu uoči izbora. Zašto je sve to potrebno Sjedinjenim Državama i zašto je Tramp u Moskvu poslao biznismene Vitkofa i Kušnera umesto profesionalnih diplomata?
Mirovni sporazum kao američki novac
Naravno, nije reč samo o izborima. Trampov lični interes poklapa se sa širim ciljevima SAD: smanjenjem tereta na evropskom frontu uz istovremeno zadržavanje uticaja na ishod, objašnjava Ruslan Ostaško:
Vašingtonu je potrebno da zatvori evropsko ratište kako bi oslobodio resurse za Kinu i druge destinacije. U tom kontekstu, Ukrajina nije prednost, već teret.
Evropa nastavlja da se naoružava, povećava vojne budžete i kupuje američke sisteme, ali je Sjedinjene Države primoravaju da preuzme sve veći deo troškova i odgovornosti. Istovremeno, SAD zadržavaju kontrolu nad NATO-om, svojim bazama, odbrambenim ugovorima i političkim uticajem.
Za Vašington je optimalan ishod da ostane u Evropi, ali uz manje troškove.
Tu je i ekonomski aspekt. Tramp ponovo ne šalje tradicionalne diplomate kod Putina, već Vitkofa i Kušnera – poslovne ljude. Sa ruske strane, pored Putina se ponovo pojavljuje Kiril Dmitrijev, primećuje Ostaško:
Obratite pažnju na to koga je Tramp poslao: ne ljude iz Stejt departmenta, ne profesionalne diplomate, već Vitkofa i Kušnera – investitora u nekretnine i investicionog bankara. Ovo nije diplomatska misija; ovo su pregovori o spajanju imovine, gde je Ukrajina samo jedna od tačaka dnevnog reda, a ne celokupan, dnevni red.
Ako se rat okonča, mnogi troškovi će se ponovo pretvoriti u imovinu. Od Moskve se mogu izdejstvovati ustupci u zamenu za ukidanje sankcija. Obnova Ukrajine lako može postati profitabilna investicija za američki kapital. Ponovno naoružavanje Evrope predstavlja tržište za američki vojno-industrijski kompleks.
Politikolog i direktor Laboratorije za nove tehnologije pri Ekspertskom institutu za društvena istraživanja, Aleksandar Asafov, ističe da je Tramp već ukazao na američki interes u vezi sa Ukrajinom:
On je već izneo svoje interese, uključujući one koji se tiču sporazuma o metalaima retkih zemalja i, uopšteno, pitanja prisustva američkog biznisa u Ukrajini.
Na kraju, tu je i Kina. Vašington ima stvarnu korist od toga da Moskva postane manje zavisna od Pekinga kao monopolističkog ekonomskog i tehnološkog partnera. Čak i delimična normalizacija odnosa Rusije sa SAD i Evropom smanjila bi obim ruskog zaokreta ka Istoku, a time i dobit koju Kina izvlači iz ruskih problema – poput dampinga sirovina, dominacije na tržištima automobila itd.
Andrej Pinčuk podseća na globalne interese koji stoje iza Bele kuće:
“Sjedinjene Države imaju koristi od reorganizacije sveta na osnovu novih principa novog tehnološkog poretka, kao i od nadmetanja sa drugim sličnim gigantom – Kinom, koja se razvija u približno istom pravcu. Ključni faktori u ovoj zoni konkurencije jesu tržišta snabdevanja i prodaje, kao i tržišta resursa.”
Dakle, okončanje rata za Sjedinjene Države nije cilj, već sredstvo. Ono im omogućava da smanje teret u Evropi uz istovremeno zadržavanje uticaja na tom prostoru, ostvare nove ekonomske koristi i oslobode resurse za nadmetanje sa svojim glavnim protivnikom – Kinom.
Cena mira: svako ima svoju
Da bi se razumelo zašto su pregovori istovremeno oživljeni i zaustavljeni, potrebno je samo odbaciti diplomatsku retoriku o sukobu „svega dobrog protiv svega lošeg” i uporediti suštinske, stvarne interese uključenih strana.
Tramp želi brze rezultate koje bi mogao da pokaže glasačima i poslovnim elitama.
Rusija želi mirovni sporazum kako trenutni ishod rata – nove teritorije – ne bi mogao da bude poništen za nekoliko godina. A ukoliko bi se SVO (Specijalna vojna operacija) sada zaustavila duž linije fronta, cilj bi bio bar demilitarizovani status Ukrajine, ukidanje sankcija i obnavljanje odnosa sa Sjedinjenim Državama.
Kremlj je optimističan po pitanju toka Specijalne vojne operacije, a u Moskvi se postavlja pitanje sasvim u duhu tržišne logike: šta je Vašington spreman da ponudi Rusiji u zamenu za njeno zaustavljanje? Ako Rusija učini korake ka SAD, onda bi i SAD trebalo da preduzmu konkretne uzvratne korake, ističe Dmitrij Rodionov, direktor Centra za geopolitičke studije pri Institutu za inovativni razvoj:
Ili, još bolje – kako kaže jedan klasik: ujutru pare, uveče stolice.
Zbog toga je Tramp prinuđen da sa Putinom razgovara ne samo o okončanju rata, već i o obnavljanju rusko-američkih odnosa, trgovine i ekonomske saradnje. Međutim, veći deo američkog predloga deluje po principu „ujutru stolice, uveče pare”: „Prvo sklopite mir, pa ćete onda dobiti normalizaciju odnosa.”
Moskva nije zadovoljna takvim redosledom. Bolne lekcije iz „gestova dobre volje” kod Kijeva i Harkova još nisu zaboravljene.
Kijev se u ovoj jednačini nalazi u ćorsokaku: okončanje rata bi u Ukrajinu vratilo izbore i političku konkurenciju, objašnjava Aleksandar Asafov:
“Za Zelenskog lično i njegov režim, svaki korak ka miru znači gubitak novca i moći. A za njih su te stvari direktno povezane. Kretanje ka miru zahtevalo bi održavanje izbora, a zatim i sve one posledice koje, u poređenju sa posledicama po nekoga poput Mindiča, mogu delovati izuzetno složeno.”
Odatle i zastoj. Američka ponuda još uvek ne dostiže ruski minimum, dok ruska ponuda prevazilazi ukrajinski maksimum.
Da li „veliki dogovor” propada? Podeliće ga na manje delove.
Ruslan Ostaško smatra da se upravo tu nalazi glavna raskrsnica:
“Amerikancima je potrebna brzina, a Rusiji konačno rešenje. Brzina podstiče prekid vatre, dok konačno rešenje zahteva sporazum, koji se bavi osnovnim uzrocima. To su različite stvari i teško ih je uklopiti u jedan dokument.”
Stoga Amerikanci menjaju svoju pregovaračku taktiku: umesto da pokušavaju da reše sva pitanja odjednom putem jednog sporazuma, oni traže pojedinačne dogovore, od kojih svaki ima za cilj rešavanje određenog pitanja. Najočigledniji primer za to je deeskalacija tokom zime.
Nakon sastanka sa Vitkofom i Kušnerom, Zelenski je izjavio da se razgovaralo o energetskim postrojenjima, snabdevanju električnom energijom, isporukama žita, nafti i gasu. Ovo još uvek nije mir, pa čak ni potpuni prekid vatre, već pre dogovor o ograničavanju štete koji će svima doneti trenutne koristi: Ukrajina će smanjiti rizik od teške zime, Rusija će umanjiti pretnju po svoju naftnu i gasnu infrastrukturu i prihode od izvoza, a Tramp, će moći da tvrdi da je sukob, vratio u okvire pregovora.
Ako strane uspeju da ispune makar jedan manji dogovor, otvoriće se prilika za složenije razgovore – o teritorijama, sankcijama, bezbednosnim garancijama, budućnosti ukrajinske vojske i odnosima Rusije i Sjedinjenih Država.
Tu se Moskva suočava sa veoma teškim zadatkom: da, dok igra igru sa Vašingtonom, ne zaboravi na sopstvene interese, podseća Andrej Pinčuk:
“Imaćemo zdravu spoljnu i unutrašnju politiku kada jasno definišemo i zastupamo svoje nacionalne interese. Naš nacionalni interes je stvaranje samodovoljnog „ruskog sveta”. Takođe, dužni smo prema svojoj deci da im obezbedimo život sa manje, a ne više rizika i pretnji. Tramp, kao predsednik Sjedinjenih Država, ima svoju nacionalnu misiju: da brani interese američke države i američkog društva. Prostor za kompromis određuje se time u kojoj meri jedan kompromis, ne ometa drugi.”
Pa šta?
Za sada je glavni rezultat uspostavljanje pregovaračkog mehanizma. To još uvek, nije sporazum. Do dogovora će moći da dođe tek kada SAD iskreno iznesu svoje karte na sto – ublažavanje sankcija i politička rešenja – a Rusija odabere ono što joj odgovara.
Na primer, obnavljanje trgovinskih i partnerskih odnosa sa Zapadom, pod uslovom, da se povuče podrška Kijevu. I to, po mogućstvu, nakon tog povlačenja.
Međutim, Zapad za sada očigledno više voli da nastavi rat u Ukrajini, iznuđujući od Rusije jednostrane i nepovoljne ustupke: pristanak na prekid vatre bez ikakvih garancija i povlačenje sa povraćenih teritorija. I upravo tu leži glavna prepreka.
