Borba Info Vesti
Doktor Dragoslav Popović rekao je da su prošle godine sve vakcine bile utrošene što je dobra vest i da je sada pravi momenat da se fokus okrene ka onim grupama stanovništva kojima je ta vakcina najpotrebnija, a to su stariji od 65 godina i trudnice. Za njih će vakcina biti obavezna, kao i za osobe sa hroničnim oboljenjima.
Istovremeno, vakcinu protiv varičela treba da primaju i deca u 6. razredu osnovne škole koja prethodno nisu stekla imunitet.
Ovo su neke od novina koje je doneo novi Pravilnik o programu obavezne i preporučene imunizacije, objavljen u Službenom glasniku početkom ovog meseca.
Doktor Dragoslav Popović rekao je za RTS da smo imali puno problema u poslednjih desetak godina sa tom vakcinom jer je odziv bio relativno nizak.
Kaže da su prošle godine sve vakcine utrošene što je dobra vest i da je sada pravi momenat da se fokus okrene ka onim grupama stanovništva kojima je ta vakcina najpotrebnija a to su stariji od 65 godina kao ugroženo stanovništvo i trudnice.
Do sada je razlika između obaveznih i neobaveznih vakcina bila i u tome, da li ih država nabavlja.
– Država se obavezala da nabavlja one vakcine koje su obavezne i nadam se da će to biti slučaj i sada – rekao je Popović.
Kaže da će biti problema sa nabavkom mnogo većeg broja vakcina ove godine nego što je to bilo ranije, ali ako se u taj posao krene na vreme neće biti problema.
U većini država postoji preporuka što se tiče trudnica, Popović kaže da kada se pogleda preporuka SZO – trudnice su kategorija broj jedan koju treba zaštititi protiv gripa.
– Drago mi je da se to sada dešava i kod nas. Mnogi zdravstveni radnici su se ustezali da preporuče tu vakcinaciju trudnicama, međutim, to je veoma važno, da ih zaštitimo u periodu koji je veoma osetljiv – rekao je Popović.
Vakcina protiv gripa obavezna za penzionere, trudnice i hronične bolesnike
Vakcina protiv gripa postala je obavezna za građane starije od 65 godina. Pored najstarijih, obavezna imunizacija protiv gripa obuhvata i trudnice, kao i osobe sa hroničnim oboljenjima.
Istovremeno vakcinu protiv varičela od sada treba da primi više kategorija stanovništva uključujući i decu u 6. razredu osnovne škole koja prethodno nisu stekla imunitet, osobe obolele od atopijskog dermatitisa kao i one kojima je potrebna transplantacija, ali i žene bez imuniteta koje planiraju trudnoću.
Žene koje žele da ostanu trudne obuhvaćene su i obaveznom imunizacijom protiv rubela. Sve ovo su novine koje je doneo novi Pravilnik o programu obavezne i preporučene imunizacije, objavljen u Službenom glasniku početkom maja.
Doktori sa kojima je Danas razgovarao različito gledaju na ovaj dokument. Dok profesorka Medicinskog fakulteta u penziji, pulmološkinja i onkološkinja Dragana Jovanović ističe da su ovoga puta na „nekritičan način“ obaveznom imunizacijom obuhvaćene grupe stanovništva „za koje se epidemiološki podaci u svetu i kod nas nisu promenili u poslednjoj dekadi“ i kod kojih bi stoga bilo „opravdano da i dalje budu na nivou preporuke“, predsednik Udruženja za javno zdravlje i savetnik Unicefa i Svetske banke Dragoslav Popović smatra da su uvedene novine dobre, ističući da bi ipak trebalo napraviti ambiciozniji plan i preporučene vakcine podvesti pod obavezne.
– Preporučujući vakcine određenim grupama stanovništva država se ograđuje od toga da nabavlja te vakcine i da građani budu sigurni da će tih vakcina biti. Pošto preporučene vakcine padaju na teret pacijenta, stvara se nejednakost kada se radi o dostupnosti vakcina u Srbiji. Tako onaj ko je bolje informisan i ko ima više novca, potrudiće se da se vakciniše, a onome kome vakcine više trebaju a nema informacije niti novca neće primiti vakcinu, ističe Popović.
Na drugoj strani doktorka Jovanović objašnjava da su vakcine koje su kod nas postale obavezne u mnogim zemljama na nivou preporuke.
– Vakcine su u 20. veku spasle svet od teških, često smrtonosnih bolesti poput tuberkuloze, dečje paralize, velikog kašlja, difterije. Međutim, gledajući preporuke američkog Centra za kontrolu bolesti (CDC), poznatog i po većem zagovaranju vakcinacije od drugih, ne postoji obavezujuća vakcina protiv gripa za trudnice. Ona je na nivou saveta, preporuke i to uz prethodnu pažljivu procenu. Mi za sada imamo kontradiktorne i nekonzistentne podatke iz studija o vakcinaciji trudnica, kaže Jovanović, ističući da nesigurni rezultati ne bi smeli da budu osnov za obaveznu vakcinaciju svih trudnica, naročito ne u prvom trimestru trudnoće.
Pored vakcine protiv gripa, i vakcina protiv varičela obuhvata veći broj grupa stanovništva, uključujući decu u šestom razredu osnovne škole koja prethodno nisu preležala bolest.
Pedijatar Nevenka Raketić kaže za Danas da je ova promena opravdana ako se uzme u obzir da među nekim starosnim grupama varičele mogu biti praćene težom kliničkom slikom.
– Kod mlađih od dve i starijih od pet godina varičele mogu nositi komplikacije poput pneumonija, meningitisa. U Zapadnoj Evropi vakcina protiv varičela je sada obavezna. Na taj način se pokušava da se stvori kolektivni imunitet, a učestalost obolevanja se smanjila. Vakcina se daje u drugoj godini, a druga doza posle tri meseca ili pred školu, objašnjava Raketić.
Ono što je sigurno jeste da je novi pravilnik doneo znatno veći obuhvat obavezne vakcinacije. To znači i da će Srbija nabavljati veće količine vakcina u periodu od 2021. do 2023, koliko važi ovaj dokument. Tako pravilnik navodi da je samo za grip potrebno između 400.000 i 500.000 vakcina. Poređenja radi, prethodnim pravilnikom za grip je bilo određeno između 240.000 i 280.000 vakcina.
Predsednik Udruženja pedijatara doktor Georgios Konstantinidis, koji smatra da su uvedene novine dobre, upozorava ipak da će potencijalni problem biti kako sprovesti vakcinaciju tolikog broja ljudi.
– Sve vakcine se uvode radi suštine, dakle zaštite od pojedinih zaraznih bolesti, a ne radi zadovoljavanja forme. U tom smislu ono što vidim kao potencijalni problem kod navedenih obaveznih aktivnih i pasivnih imunizacija lica u posebnom riziku, a posebno gripa je kako će to organizaciono i finansijski biti ispraćeno. Starijih od 65 je u Srbiji preko 20 odsto, a to je oko 1,3 miliona ljudi i više. Dakle u uslovima kada je i inače obim rada veći nego obično treba vakcinisati milionsku „armiju“ najosetljivijih, zaključuje Konstantinidis.
Dnevni list Danas uputio je pitanja i Institutu za javno zdravlje Batut, na osnovu čijeg uputstva je izrađen novi pravilnik, međutim odgovore ni posle nedelju dana nismo dobili.
Vakcina protiv gripa i maligne bolesti
Među hroničnim bolesnicima za koje je postala obavezna vakcina protiv gripa nalaze se i oboleli od malignih bolesti.
Profesorka Dragana Jovanović kaže da iako je za onkološke pacijente poželjna vakcinacija protiv gripa „da bi se smanjio rizik od ozbiljnijih komplikacija poput virusne ili nadovezane bakterijske pneumonije, ona se u većini slučajeva savetuje, ali bez obaveze“.
„Nedavna istraživanja i analiza svih oskudnih, dostupnih podataka vezana za obolele od maligne bolesti i one koji primaju citostatsku terapiju, hemoterapiju, pokazala su da nedostaju podaci o efikasnosti vakcine u ovoj populaciji i da vrednost, korist vakcinacije još uvek nije jasno potvrđena u studijama, ali i da se nije pokazala štetnom, te se većinom savetuje pacijentima na hemoterapiji da ipak prime vakcinu. Situacija se međutim mnogo više komplikuje sa imunoterapijom gde inače postoji rizik od neželjenih imunskih efekata, u oko 15 odsto lečenih, koji mogu zahtevati prekid imunoterapije, a retko mogu dovesti i do smrtnog ishoda. Za sada podaci u vezi vakcinisanja ove populacije su kontradiktorni, od povećanog procenta ovih pojava, čak preko 50 odsto, do potpune bezbednosti vakcine, ali se do dobijanja dovoljno podataka iz prospektivnih studija savetuje ozbiljan, isključivo personalizovani pristup ovoj temi, čak bez preporuka“.
I zakon promenjen
Iste nedelje kada je objavljen novi pravilnik o obaveznoj imunizaciji, promenjen je Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, koji sada predviđa veće novčane kazne za osobe koje odbiju „imunizaciju lica određenog uzrasta“.
Pod ovom formulacijom se zapravo podrazumeva vakcinacija dece, a zaprećena kazna ide u rasponu od 50.000 do 150.000 dinara.
Zakon međutim ne navodi eksplicitno nikakve kazne za osobe pod rizikom koje su obuhvaćene obaveznom imunizacijom, dakle starije od 65, trudnice, osobe sa nekim hroničnim oboljenjem, koje ne prime vakcine.
Dragoslav Popović ističe da obaveznost vakcinacije jeste zapravo „obaveza države da obezbedi svima vakcine bez naknade i obavezu svih da se odazovu pozivu na vakcinaciju“.
„To je partnerski odnos u kome svi potencijalni nesporazumi treba da se rešavaju komunikacijom, a ne prinudom“, dodaje Popović.
AKO SU VAKCINE BEZBEDNE, zašto ih je Japan zabranio?
Japan je prestao da koristi MMR vakcine pre 7 godina. To je praktično jedina razvijena zemlja koja je odustala od ove vakcine. Životni vek stanovnika Japana je najduži u svetu pored Norveške i Švajcarske.
Iz Ministarstva zdravlja tvrde da je četvorogodišnji eksperiment sa ovom vakcinom imao visoke finansijske i ljudske troškove.
Od 3.969 naknada štete zbog zdravstvenih problema vezanih za vakcinacije u zadnjih 30 godina, četvrtina je bila u vezi sa teškim posledicama korišćenja kombinovane vakcine protiv malih boginja, zaušaka i srednjih boginja (MMR) – rekli su oni.
Trostruka vakcina je zabranjena u Japanu 1993. godine, nakon što je 1,8 miliona dece vakcinisano sa dva tipa MMR vakcina nakon čega je rekordan broj dece dobio ne-virusni meningitis i druge negativne reakcije.
Po zvaničnom izveštaju, desila su se 3 smrtna slučaja, dok je osmoro dece ostalo sa trajnim hendikepom, od oštećenja sluha, do slepila ili gubitka kontrole nad ekstremitetima.
Japanska Vlada je 1999. godine ponovo razmatrala korišćenje MMR vakcine, ali je donela odluku da je sigurnije zadržati zabranu i nastaviti sa korišćenjem pojedinačnih vakcina za male boginje, zauške i rubeole.
Ministarstvo zdravlja Velike Britanije je izjavilo da je u Japanu korišćena MMR vakcina koja je uključivala jedan tip vakcine protiv zaušaka koja je imala određene probleme i zbog čega je vakcinacija tom vakcinom je prekinuta u Velikoj Britaniji zbog brige o bezbednosti.
Japanska vlada je uočila da su se problemi pojavili odmah nakon početka upotrebe vakcine MMR, u aprilu 1989. kada je vakcinisanje bilo obavezno. Roditelji su odbili vakcinisanje njihove dece, morali su da plate malu kaznu.
Analiza vakcinacije u periodu dužem od tri meseca pokazala je da je jedno od 900 vakcinisane dece imalo probleme. Ovo je više od 2000 puta više od očekivanog broja – da samo jedno dete od 100.000 ili 200.000 ima problem kao posledicu vakcinacije.
Ministarstvo zdravlja Japana je u oktobru 1991. godine prešlo na upotrebu druge vrste MMR vakcine, ali je učestanost problema nakon vakcinacije bila još vrlo visoka: 1 na 1,755 vakcinisane dece. Nije vođena posebna evidencija o pojavi autizma.
Izvršena je analiza kičmene tečnosti kod 125-oro dece koja su imala problem nakon vakcinacije, kako bi se videlo da li je kod te dece vakcina ušla u nervni sistem. Otkriven je jedan slučaj kod koga je to potvrđeno, kao i dva slučaja koja su i dalje pod sumnjom.
1993. godine, nakon javnog protesta protiv vakcine od gripa, vlasti su odustale od zahteva da se deca vakcinišu protiv malih i srednjih boginja.
Dr. Hiroki Nakatani direktor Službe za infektivne bolesti pri Ministarstvu zdravlja i socijalne zaštite Japana izjavio je da vakcinisanje pojedinačnim vakcinama košta duplo više nego davanje kombinovanih vakcina, “ali mi verujemo da je vredno toga.”
U nekim oblastima roditelji plaćaju, dok u drugim to čine japanske vlasti.
Međutim, on je izjavio da je strah od MMR vakcine ostavio traga. Kao posledica niskog stepena vakcinacije, usled epidemija malih boginja u poslednjih 5 godina izgubljeno je 94 života.
Sistematsko, sistemsko uništavanje imunog sistema
Svako postaje roditelj na osnovu pozitivnog stava prema životu, poverenja u život, u društveno uređenje i autoritete koji sprovode vlast, da oni iako sada nisu savršeni, u budućnosti treba takvi da budu, ali da oni ne mogu da čine krajnje nenormalne i zle stvari. Propaganda za vakcinaciju zasniva se na pojačavanju temeljnog straha roditelja od same pomisli da vlast autoriteta u koju ljudi imaju poverenja može da pređe granice normalnog i da čini nenormalne i zle stvari, i održanju iluzije o postojanju takve granice perfidnosti – da autoriteti ne mogu da čine zle stvari. Vakcinacija se perfidno izjednačava sa poverenjem u normalan život i društvene autoritete (lekare) i to poverenje se vezuje za brigu o detetu, odnosno za strah o njegovom zdravlju. Svaka kritika vancinacije se perfidno svrstava u nenormalno i apsurdno, protivno životu, u nebrigu o detetu i samim tim u zlo.
Život jeste pozitivan, i više nego što smo toga svesni, ali njegova igra je mnogo veća nego što možemo da zamislimo.
“Imunizacija” putem vakcinacije je najveća laž u istoriji medicine.
Imunizacija se uopšte ne postiže vakcinacijom.
Pravi imunitet stiče se uvek doživotno i to samo nakon preležane bolesti. Nikada se to nije postiglo vakcinama. Ne postoji veštačka imunizacija, već samo prirodna.
Način na koji se imunizacija pokušava postići vakcinacijom je potpuno neprirodan. To vrlo dobro zna svaki imunolog, kao i to da imuni sistem fukncioniše sasvim drugačije nego onako kako ga prikazuju u javnosti – da mu je neophodna i dovoljna vakcina da bi uopšte funkcionisao.
Da je to tačno sve životinje bi davno izumrle. Svaki imunolog zna da je priča o koristi vakcina laž. Da to ne znaju, onda ne bi ništa ni znali o imunitetu, njihova struka ne bi postojala i ne bi mogli ni da rade svoj posao.
Ali oni moraju da lažu da bi uopšte radili. Takva je situacija sa njihovom strukom i naukom. Lakari, sa druge strane, uopšte ne uče ništa o vakcinama na studijama, osim da moraju da daju vakcine “jer su one spasle svet od smrtonosnih epidemija”, i da su “vakcine najveća civilizacijska tekovina” – iako od njihovog uvođenja deca nikada nisu bila bolesnija, iako statistike pokazuju da su se velike zaraze povukle pre uvođenja vakcinacije, poboljšanjem higijene i životnih uslova.
Tu laž niko ne ispravlja i dalje se njome obrazuju lekari. Jedino što je opasnije od te situacije, da se očigledna i dokazana laž uči na medicinskom fakultetu, jeste pitanje inteligencije samih lekara koji sami ne vide tu laž. Kako oni mogu da leče kada suštinu zdravlja, koja se bazira na imunitetu, uopšte ne razumeju. Jedino te dve lažne fraze lekari uče o vakcinama na studijama.
Zato samo njih i ponavljaju kao mantre. Stoga lekari uopšte nisu merodavni da govore o vakcinama, a to stalno rade preko medija. Ne svi. Samo oni koje farmaceuti plaćaju za to. Većina iskrenih koji žele da leče ljude a ne da poziraju u društvu sa svojim zvanjem, potajno su protiv vakcina, sebe i svoju decu ne vakcinišu, jer iz svoje prakse vide kakve su posledice. Moraju da skrivaju svoja uverenja o vakcinama zato jer su razapeti između propisa svoje struke kojih moraju da se pridržavaju, i iskustva u lečenju i zdravog razuma.
Vakcine i po svojoj deklaraciji “štite” samo određeni period, nakon kojeg je potrebna revakcinacija.
To nije imunitet. Revakcinacija je dokaz da vakcine ne daju imunitet.
Stoga je svako povezivanje vakcina sa imunitetom lažno.
Na toj laži je donet zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti.
Sadržaji svih vakcina su otrovi (virusi, kancerogeni konzervansi, teški metali, živa, aluminijum…) U vakcinama ne postoji ni jedan jedini zdrav sastojak.
Nasilno ubrizgavanje otrova u zdrav organizam je trovanje.
Međutim, farmaceutska industrija vas preko svojih lekara i novinara ubeđuje da trovanje nije trovanje kada ga oni vrše, već da je tada ono dobro za zdravlje vaše dece.
Ubeđuju javnost da je trovanje zdravog organizma zapravo metod lečenja od budućih (nepostojećih) bolesti.
Za svaki slučaj, ako se neko doseti zdravog razuma, to trovanje su nazvali “imunizacijom” i zakonski ga zaštitili pomoću svojih plaćenih političara, tako da će svi oni koji počnu da postavljaju logična pitanja i da ukazuju na činjenice morati zakonski da odgovaraju i biće kažnjeni.
Ako dođe do “neželjenih reakcija” one su navedene u svakom pakovanju vakcina kao “nuspojave” – njihovo navođenje zapravo služi za uvredu zdravog razuma i kao formalno pravna zaštita: ne postoje “nuspojave” već samo pojave koje izaziva vakcina.
Njihovim navođenjem sprečava se tužba ako se pojave jer ste bili uredno upozoreni i prihvatili ste rizik. I ako se pozovete na njih kada vam dete strada od vakcine, bićete kažnjeni, kao što se to radi u USA.
Pri opisu tih “nuspojava” ogleda se sva nehumanost proizvođača vakcina jer se u njima, kao na primer kod DTP vakcine, navodi temperatura preko 40 stepeni, kolaps ili šoku slično stanje (hipotono-hiporesponzivna epizoda – HHE), alergijske i anafilaktične reakcije, dugotrajan neutešan plač, vrištanje deteta koje može da potraje ceo dan pa i duže.
Dakle, po njima samo se javlja vrištanje kao nuspojava, ne spominje se i bol koja izaziva vrištanje. A to (encefalopatsko) vrištanje izaziva upala mozga i pritisak u glavi usled hipercitokinemije, nedostatka vitamina D koji naglo opada nakon vakcinacije. (To stanje se može popraviti unošenjem veće količine vitamina D.)
Zamislite sebe da imate neki poremećaj zbog koga vrištite od bola iz sve snage satima, a lekar vam kaže samo da je to “nuspojava” leka (kojeg ste primili zbog zakonske obaveze iako niste bolesni) i da će proći sama od sebe, možda već sutra. Upravo to govore roditeljima kada im dete vrišti od bola posle DTP vakcine.
Samo na osnovu laži i prevara vakcine se danas predstavljaju kao čarolija kojom se čovek može zaštiti od budućih bolesti godinama unapred.
Takve svemoguće čarobne “lekove” hohštapleri su prodavali lakovernima u srednjem veku. I bili su pošteniji od ovih današnjih, jer su se bar pozivali na postojeće bolesti. Danas vas svetski hohštapleri leče od budućih i nepostojećih bolesti. Upravo pomoću vakcina čine ljude bolesnim da bi ih još više “lečili”. Zato profit faramceutske industrije stalno raste.
To danas rade uspešnije nego ikada, potplaćujući medije i političare da rade za njih.
Prisiljavaju vas da vi, ili vaše dete, vakcine primate samo zbog zakonske obaveze, a ne zbog bolesti.
Obaveza zdravstva jeste da leći bolesno, a ne zdravo. To je njihova struka i zakonska obaveza.
Ali oni proriču moguću bolest i na osnovu proricanja su doneli zakon koji vas prisiljava da primite vakcinu.
Pri tome su se poslužili lažima i prevarama da su vakcine korisne u sprečavanju bolesti – za to ne postoji ni jedan jedini valjani dokaz – i da pre vakcina čovečanstvo nije moglo da opstane pa su, kako kažu, “vakcine spasle svet od boleština”.
Oni lažiraju i zloupotrebljavaju potrebu za prevencijom od bolesti, za koju sama medicinska nauka zna da ona počiva na higijeni i zdravoj ishrani, a ne na vakcinama koje su pune otrova.
Sav sukob vakcinacijskog i “antivakcinacijskog lobija” vrti se oko dokazivanja da li su vakcine zaista korisne ili štetne.
Jedine dokaze koje vakcinacijski lobi ima i kojih se drži jesu “dokazi” koje je sama farmaceutska industrija, proizvođači i prodavci vakcina, stvorila i sebi obezbedila.
Svi dokazi “antivakcinacijskog lobija” da su vakcine štetne potiču od roditelja koji su izgubili decu posle vakcinisanja, ili njihovo zdravlje, i od hiljada naučnih dokaza od nezavisnih stručnjaka i istraživača širom sveta, kao i od statističkih podataka svih državnih institucija u svetu i same SZO. Statistika je osnovno sredstvo u naučnom radu. Upravo statistiku vakcinacijski lobi uporno odbija da prihvati. Ili prihvata samo neke svoje statistike.
Njihovo pozivanje na struku i nauku je besmisleno ako u samoj toj struci postoji potpuno šizofrena situacija da najveći stručnjaci za imunologiju (Todor Jovanović kod nas i mnogi drugi u svetu) govore o štetnosti vakcinacije, dok istovremeno ima imunologa i epidemiologa koji govore suprotno. To je samo po sebi dokaz da ta nauka nije u redu sama sa sobom.
Njihova šizofrenija je i na sudu dokazana kada je nemački savezni sud presudio na osnovu izveštaja Instituta Robert Koch da virus malih boginja uopšte ne postoji.
Tu poražavajuću činjenicu za sve koji se zalažu za vakcinaciju svim sredstvima zataškavaju lažući javnost da su protiv vakcinacije samo “neobavešteni laici” zavedeni “teorijama zavera preko interneta” i “antivakcinacijski lobi”. Istina je da ima daleko veći broj naučnika u svetu koji govore protiv vakcinacije nego u prilog njoj, samo što se njima ne pridaje medijska pažnja i zapravo se medijski satanizuju.
Satanizacija kritičara vakcinacije obavlja se i preko negativnih primera. Takvu ulogu igra i Miroljub Petrović. On igra ulogu negativca koji se povezuje sa teorijama zavera, pre svega sa “antivakcinašima”, da bude javni primer “antivakcinaša” kako bi na taj način sve njih stavio u negativan kontekst. Svejedno je da li je za tu ulogu tajno angažovan ili se zbog svoje gluposti našao pogodan da je igra besplatno. Institucije na vlasti ga obilato koriste za svoje ciljeve.
Sve dileme za ili protiv vakcinisanja bile bi jednom za svagda rešene samo kada bi se sprovelo nezavisno i objektivno statističko istraživanje koja su deca zdravija: vakcinisana ili nevakcinisana. Upravo to vakcinacijski lobi uporno odbija da učini, iako ništa ne košta i jednostavno je za izvođenje.
Do sada izvedena takva istraživanja pokazala su da su sva vakcinisana deca oko deset puta bolesnija od nevakcinisane.
To je razlog zašto vakcinacijski lobi ne želi da se ovakvo istraživanje sprovede i prihvati kao krunski dokaz delovanja vakcina.
Sve dileme oko posledica vakcinacije mogu jednostavno da reše i pristalice i protivnici vakcinacije.
Bilo da ste pristalica vakcinacije ili je odbijate ali ste primorani da je prihvatite, pre vakcinisanja uradite biohemijsku i toksikološku analizu krvi i urina deteta (ili odrasle osobe koja treba, odnosno po sili zakona mora da se vakciniše) na prisustvo teških metala i nepoznatih nano-čestica.
Posle vakcinisanja na koje vas je primorala država njenim zakonima uradite istu analizu.
Ako posle vakcinacije budu otkrivene štetne supstance možete sa neoborivim dokazima da tužite sve one koji su vas naterali da vakcinišete dete, koje je kao zdravo bilo izloženo nepotrebnom trovanju opasnom po život.
Oni će morati da pogaze svoje zakone, svo pravo i pravdu, da bi se odbranili od takvih dokaza.
(RTS, Danas.rs, Srbskifbreporter, Ivantic.info)
