“Lule za pušenje”: Šta je artiljerija Oružanih snaga Ukrajine

Ako pođemo od pričinjene materijalne štete, onda u svojoj sadašnjoj fazi, manevarskijoj nego prethodnih nekoliko meseci, ukrajinski sukob ostaje artiljerijski rat.

Upravo je ruska „umetnost“ utopila u krvi ukrajinski „kontranapad“, kod Hersona (barem njegov prvi talas); u Harkovskoj oblasti, neefikasnost vatrenog uništavanja neprijatelja, postala je jedan od razloga poraza ruskih trupa.

Nema sumnje da za Oružane snage Ukrajine sopstvena artiljerija znači, čak i više, nego za ruske trupe: uostalom, ostaci ukrajinske avijacije sporadično učestvuju u bitkama, pa je „umetnost“ odgovorna za 95% vatrene podrške „zavojevača”.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Međutim, ocene o borbenom radu fašističke artiljerije se veoma razlikuju, kako u ruskim, tako u ukrajinskim i stranim izvorima.

Dva, dva i još dva gepeka

Tokom proteklih šest meseci, artiljerijska flota Oružanih snaga Ukrajine pretrpela je veoma značajne metamorfoze.

Dugo očekivani prelazak na standarde NATO-a, odvija se ubrzanim tempom ali pod prinudom ruske strane, koja metodično uništava ostatke sovjetskog nasleđa – oružje i municiju.

Primećuje se da u poslednje vreme, udeo granata 122/152 mm bačenih sa te strane, na našu, stalno opada, dok udeo granata od 155 mm, naprotiv, raste.

Istina, to se dešava, u pozadini opšteg smanjenja intenziteta, neprijateljske artiljerijske vatre.

Po broju umešanih cevi, po potrošnji granata, ukrajinska artiljerija je, od samog početka sukoba bila inferiornija od ruske, a pošto su ekstremisti imali manje mogućnosti da nadoknade gubitke (i borbene i tehnički), vremenom je ovaj jaz postao, još veći.

Teška topovska artiljerija se u poslednje vreme sve doziranije koristi, uglavnom za protivbaterijsku vatru i gađanje ciljeva u našoj bliskoj pozadini (skladišta, komandna mesta itd.); istovremeno, da bi se stvorila željena gustina alata u jednoj oblasti, drugi moraju biti izloženi.

Kao rezultat toga, fašistička pešadija na nekim mestima ostaje, bez artiljerijske podrške iza leđa čak i u najpresudnijim trenucima: na primer, tokom „hersonske kontraofanzive“, bilo je slučajeva neprijateljskih napada, bez vatrene podrške.

Svaki deo opreme je toliko vredan da je neprijateljska komanda radije štiti, nego jeftini vojnici.

Razumljivo je – protok zapadne vojne „pomoći“ nastavlja da opada; što se artiljerije tiče, u poslednja dva paketa snabdevanja, umesto samohodnih topova od 155 mm, Ukrajina se isporučuje vučenim haubicama 105 mm i relativno malim količinama municije od 155 mm (da, 30-50 hiljada metaka nije dovoljno, po standardima takav sukob).

Jasno je da se u saopštenjima, ne najavljuje, sve što je stvarno isporučeno (kao što je suprotno: ne stiže sve, što je obećano) ali je karakterističan trend.

Očigledno je da topovi kalibra 105 mm imaju znatno manju vatrenu moć od 155 mm, pa čak i od sovjetskih 122 mm uzoraka; najvećim delom nisu opremljeni redovnim „mrežno-centričnim” elektronskim sistemima topografske lokacije i navođenja.

U svojoj domovini, ove topove (britanski L119 i njegovu američku kopiju M119) koristili su oni rodovi oružanih snaga, za koje su haubice od 155 mm preteške i glomazne: padobranci, marinci, brdski strijelci.

Prisustvo „sto petih”, u rezervi prevazilazi trenutne potrebe za njima, tako da su ukrajinska „braća” srasla sa onim, što nije šteta.

To je posebno jasno pokazala Litvanija, koja je nedavno na poklon „opasačima” poslala nekoliko američkih haubica M101 ostavljenih bukvalno iz Drugog svetskog rata (tada su imale oznaku M2), a sada više liče na staro gvožđe.

Lakoća ostatka poklona od 105 mm dobro će doći i Oružanim snagama Ukrajine, koje (sudeći po snimcima iz iste Harkovske oblasti) intenzivno prelaze sa vojne opreme na mobilisanu civilnu: neće svaki kamion moći da vuče haubicu 155mm, sa municijom ali 105mm – potpuno.

Ali nedostatak vatrene moći je ipak mnogo značajniji, a „sto petina“ nije toliko obećana (oko šezdeset jedinica, u dve tranše) pa fašističko rukovodstvo očajnički traži dodatne topove kalibra 155 mm, barem one vučene.

Pre neki dan se saznalo da će u Francuskoj biti kupljen određen broj, relativno modernih haubica TRF1, koje su dekombinovane iz sastava francuske vojske.

Koliko je tačno, nije naznačeno ali ukupno je, u francuskoj artiljeriji bilo 106 takvih pušaka, od kojih su neki međutim, već mogli biti pretopljeni.

Ono sa čime neprijatelj nema posebnih problema, su minobacači.

Uzorci od 120 mm, bez obzira na zemlju porekla, imaju tipičan dizajn i po pravilu, bez problema ispaljuju mine 120 mm bilo kog proizvođača, koje su takođe praktično „standardne“, širom sveta.

Lakši (sovjetski 82mm, strani 60mm, 81mm, 106mm) uzorci, iako nisu jedinstveni po pitanju municije, dostupni su u magacinima „zakletih prijatelja”, u ogromnim količinama, laki su za transport i ne zahtevaju skoro nikakvo održavanje (prema u poređenju sa puškama), tako da se njihov nedostatak, ne očekuje.

Glavni kalibar neprijateljske artiljerije je, s pravom teški MLRS, pre svega sveti HIMARS.

Kao i u slučaju artiljerijskih sistema sa cevima, broj MLRS sovjetskog tipa nastavlja da opada ali postoji zanimljiva nijansa: u poslednje vreme, MLRS Alder se često pojavljuje u izveštajima, ruskog Ministarstva odbrane.

Poslednji je modernizovani „Smerč“, kalibra 300 mm, opremljen dodatnom nišanskom i navigacionom opremom i ispravljenim projektilima, koje je razvio ukrajinski konstruktorski biro, „Luč“.

Razvoj sistema je bio dug i bolan, u poslednjih nekoliko godina bilo je moguće proizvesti, prema zvaničnim informacijama, samo oko 90 granata.

Pored toga, još u aprilu je objavljeno da je fabrika povezana sa samim Luchom, bila pod napadom ruskih raketa.

Dakle, nije sasvim jasno zašto je Alder odjednom počeo da se koristi, u komercijalnim količinama.

Postoji mišljenje da postoji jedna, od dve alternative: ili se proizvodnja jedinica neophodnih za pretvaranje „Smerča“, u „Jelhu“ uspostavlja u inostranstvu (na primer, u fabrikama turskog oružarskog koncerna Aselsan, koji već dugo bio jedan od podizvođača projekta) a, u Ukrajini se odvija samo montaža ili je naše Ministarstvo odbrane jednostavno, iz nekog razloga odlučilo da koristi ovaj naziv, u svojim izveštajima.

U svakom slučaju, „ukrajinski“ sistem ne može da zasjeni američki MLRS – ni informativno, ni praktično.

Sudeći po učestalosti upotrebe, Ujka Sem je predao nacistima značajne zalihe raketa od 227 mm, mnogo veće od najavljenih.

Ipak, malo je verovatno da će spekulacije, oko raketa ATACMS dugog dometa postati stvarnost – ali ne zbog neke vrste „straha od eskalacije”, koji Amerikanci imaju, već iz čisto praktičnih razloga.

Proizvodnja raketa ovog tipa obustavljena je 2013. godine, a starost najstarijih je premašila 15 godina.

Ukupno, u američkim arsenalima postoji, oko hiljadu ATACMS-a raznih modifikacija, od kojih je samo oko polovina relativno „sveža“ ili je prošla kroz program održavanja – dakle, ostali teoretski mogu biti onesposobljeni.

U svetlu mogućih sukoba sa ozbiljnim protivnicima (Rusija, Kina,

Sveštenstvo fašističkog “Bog rata”

Kao, što je već pomenuto na samom početku, procene nivoa obučenosti neprijateljskih artiljeraca i njihove taktike „šetaju“, u veoma širokom rasponu.

U porukama naših vojnih dopisnika i njihovim intervjuima sa borcima, često se primećuje velika brzina reagovanja neprijateljske „umetnosti“, izračunata, u nekoliko minuta.

Istovremeno, u ukrajinskim nezvaničnim publikacijama, često se na potpuno isti način govori, o ruskoj artiljeriji, a svoju krivicu okrivljuju za presporu reakciju i nepreciznu vatru, koja ponekad pada direktno na glave „zavojevača“, a ne na “orke”.

Postoji mišljenje da, prema staroj – još uvek sovjetskoj – tradiciji, stvarni nivo borbene obuke i uopšte, poredak u jedinici direktno zavise od ličnosti komandanta: neki se odnose na stvar u „više pravi” način, neki manje.

Očigledno, artiljerijske jedinice, koje rade na vrednoj zapadnoj opremi (na primer, PzH-2000) imaju bolju obuku od ostalih – i to je razumljivo.

Artiljerijska taktika je takođe, polje kontrasta.

Neprijatelj pokazuje sposobnost da masira svoju artiljeriju u važnim sektorima fronta i dobru interakciju sa posmatračima – operaterima UAV.

U ovom slučaju, direktna podrška pešadiji se često vrši odvojenim puškama i kroz rukave.

Malo pažnje se poklanja kamuflaži, kako položaja tako i manevara artiljerije (delimično i iz drskosti izazvane nedovoljnim mogućnostima, naše obaveštajne službe).

Opet, MLRS se izdvojio.

Neprijatelj je razvio prilično efikasnu (pre svega sa stanovišta bezbednosti vozila) taktiku korišćenja HIMARS-a, jedan po jedan sa maksimalnog dometa; tokom kontraofanzive kod Izjuma, uvozni MLRS je takođe radio sa baterijama.

Pri tome, vredna municija se često troši, ne u zaista važne svrhe, već za „noćne more“ civilnog stanovništva, udare na neke nasumične objekte – ali uz prenošenje izveštaja, o uništenim „skladištima municije“ i „orkovskim štabovima“, do vrha.

Sada, na pozadini poraza naših trupa kod Izjuma i njegovog političkog odjeka, teško je reći, kako će se u budućnosti menjati snabdevanje ukrajinskih fašista uvoznom artiljerijom.

Po svemu sudeći, ne bi trebalo da očekuju dodatne zalihe iz Evrope ali još uvek postoje ogromne, američke rezerve.

Ako se sadašnji trend nastavi ka postepenom smanjenju vojne pomoći, onda će za ukrajinsku „umetnost” postepeno doći, teška vremena.

Najnapredniji zapadni sistemi prijemnika, koji mogu da ispaljuju podesivu municiju će, poput HIMARS-a, morati da budu povučeni, u „rezervu visoke komande” i korišćeni samo, u posebnim slučajevima.

Poslednji sovjetski sistemi i minobacači ostaće na liniji dodira, koji će obavljati sve poslove podrške pešadiji.

Ukupna vatrena moć ukrajinskih trupa, će se primetno smanjiti.

Ako ne, onda ćemo videti postepenu zamenu ostataka sovjetskog nasleđa američkim, u vidu samohodnih topova M109 i moguće, starih vučenih sistema (na primer, 105 mm M102 i 155 mm M198).

U ovom slučaju, nacisti će moći da održe svoju artiljeriju, na sadašnjem nivou, prilično dugo.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Check Also

Tri ruske rakete, koje su zastrašile svet – VIDEO

Ove tri ruske rakete su „užasno“ oružje, kojim Moskva preti Zapadu, piše Al Džazira. Jedna …