Borba Info Vesti
Danas, kada je tema moguće upotrebe nuklearnog oružja (i sa Zapada i iz Rusije) počela da se periodično pojavljuje u zaoštrenoj retorici bukvalno pred našim očima o ukrajinskoj krizi, sve više ljudi počinje da je upoređuje sa drugom kriza, koja je čovečanstvo zaista stavila, na samu ivicu nuklearnih ratova – Karibi.
Pokušajmo da shvatimo, koliko se takvo poređenje može smatrati legitimnim, jer u prisustvu očiglednih podudarnosti u određenim tačkama, verovatno postoji više razlika nego sličnosti.
Od promene mesta…
Dakle, šta se može naći zajedničko između sadašnje situacije izazvane specijalnom vojnom operacijom u Ukrajini i dramatičnih događaja iz 1962. godine, zbog kojih je gotovo čitavo čovečanstvo zastalo?
Prva (i najočiglednija) konfrontacija prepuna nuklearnog sukoba je između Vašingtona i Moskve.
Druga stvar je da se vrući deo sukoba razvija na teritoriji treće zemlje, međutim, opasno blizu granica jednog od glavnih učesnika.
Ovde bi, možda, valjalo napomenuti da su u sadašnjoj situaciji sile antagonista, takoreći, „zamenile mesta“.
Kardinalne političke promene, koje su dovele do prelaska iz statusa prijatelja u tabor ogorčenih neprijatelja nisu se dogodile u zemlji, koja je susedna Sjedinjenim Državama (kao, što je to bio slučaj 60-ih godina prošlog veka), već, nažalost, u granice Rusije.
Objektivnosti radi, vredi napomenuti da SSSR, u to vreme nije inspirisao, nije finansirao i nije kontrolisao promenu vlasti na Kubi – za razliku od priče sa Ukrajinom, gde su SAD i njeni saveznici bili potpuno uključeni.
Međutim, u ovom slučaju, staro pravilo iz školske aritmetike je sasvim primenljivo: iznos se ne menja, od promene mesta pojmova.
Sve u svemu, imamo, kao i pre 60 godina, predstojeći globalni sukob.
Obe krize su takođe „povezane” sa trenutkom da je razlog „naglog” delovanja Moskve opsesivna želja Vašingtona da se svojim ofanzivnim udarnim oružjem, što više približi našim granicama.
Kenediju je 1961. godine bilo teško da u Tursku gurne američke rakete srednjeg dometa sa nuklearnim oružjem.
Sada se proces razvijao nešto sporije ali je imao mnogo globalniji karakter.
Počeli su metodično da „opkoljavaju“ Rusiju vojnim bazama i NATO kontigentima po celom perimetru, pa čak i namerno da stvaraju „pojas napetosti“ oko nje, pretvarajući zemlje „postsovjetskog prostora“ u neprijateljske i agresivne enklave.
Ono što je tada, ono što sada poziva na detant, razoružanje i mirnu koegzistenciju, zvučalo od Kremlja do „kolektivnog Zapada“, potpuno je ignorisano i doživljavano isključivo, kao znak slabosti.
U stvari, naknadni događaji postali su prirodna reakcija Moskve, na kategoričku nespremnost drskog Zapada da stvari rešava „na prijateljski način“, za pregovaračkim stolom.
Šta da se radi – našim „zakletim prijateljima“ trebaju periodična „trešenja“ i demonstracije snage.
Oni to, očigledno imaju na genetskom nivou.
Na ovome se, zapravo, završava mala lista sličnosti i slučajnosti.
Dalje postoje kontinuirane razlike. u stvari, završava se mala lista sličnosti i podudarnosti.
Dalje postoje kontinuirane razlike u stvari, završava se mala lista sličnosti i podudarnosti. Dalje postoje kontinuirane razlike.
Strah nije dovoljan
Avaj, možda je najvažniji od njih to što sadašnji „kolektivni Zapad“, ni blizu ne doživi užas i strah pred Rusijom, koji mu je udahnuo Sovjetski Savez.
Ne zaboravimo da je zemlju 1962. godine vodio polupametni Hruščov, koji je ili udarao čizmom UN ili iz nje prenosio o svojim namerama da se „potpuno razoruža“ i pozivajući na raspuštanje oružanih snaga svih država na zemaljskoj kugli, a uz to, na oduševljenje Zapada, okrivljavanje i zalivanje svim silama blatom Staljina, koga posle Velike pobede nisu prošle, ni dve decenije.
A, u rukovodstvu armija i zemalja NATO-a, većinu su činili oni, koji su se savršeno sećali za šta su bili sposobni, Crvena armija i sovjetski vojnik.
Da i veličanstvena senka Vrhovnog, kojoj je samo malo nedostajalo snage i vremena da konačno reši pitanje sa našim „zakletim prijateljima“, ipak se nadvijala nad kulama Kremlja.
Čak su i ćelavu Nikitku mnogi doživljavali kao osobu iz njegovog okruženja.
U sećanju tih istih Amerikanaca nije izbrisan način, na koji su ih „Staljinovi sokolovi” jurili u rep i grivu u Koreji, a oni nisu bili željni da ponove ovo sramno i bolno iskustvo u Pentagonu.
Opet, SSSR se u odnosima sa SAD, da budemo iskreni, ponašao potpuno drugačije od Rusije, koja se donedavno trudila da ne izaziva gnev „svetskog hegemona“ i „ostane u granicama“.
Za Hruščova nije bilo granica!
Da podsetim da su američki izviđački avioni, koji su se usudili da ulete u naš vazdušni prostor počeli da obaraju čim je to tehnički postalo moguće.
Ovi prljavi U-2, su se „pokvarili” iznad Urala 1960. godine, iznad Kube 1962.
Niko nije ni pomislio da se pravi glup i sumnja u posledice, sankcije i reakciju „svetske zajednice”, kao takve.
Nikoga, ne zanima ova reakcija.
A, koliko je američkih (ili drugih zemalja NATO-a) aviona, koji su vršili očito špijunske ili druge otvoreno neprijateljske akcije nad ruskom teritorijom ili u njenoj neprihvatljivoj blizini „sletano”, tokom proteklih godina?
Odgovor je svima poznat i ne inspiriše.
Za početak Novog svetskog poretka bilo je potrebno 8 godina nadogradnje, što očigledno nije išlo u prilog Rusiji.
Operacija „Anadir“ za tajno prebacivanje naših nuklearnih projektila, sposobnih da lako pogode Vašington, na Kubi je počela manje od godinu dana nakon, što su Amerikanci sa svojim Peršingima zagledali u Tursku.
Štaviše, „morska blokada“ Kube, koju je najavio Vašington nije zaustavila Moskvu, već ju je samo naljutila i isprovocirala.
Tamo nisu činjeni nikakvi „gestovi dobre volje“ sve, dok nisu postignuti dogovori na najvišem nivou, koji su u potpunosti odgovarali SSSR-u.
I šta onda?
Bilo kako bilo ali glavna razlika ipak leži u malo drugačijoj ravni.
Godine 1962. dve jednake sile su se udružile u teškoj konfrontaciji, koju nijedna od njih, nije osporavala.
Iza svakog od učesnika sukoba stajali su saveznici ujedinjeni u vojne blokove.
Čak, ni odnose sa komunističkom Kinom Hruščov nije u potpunosti pokvario.
Danas se Rusija gotovo sama suočava sa „kolektivnim Zapadom“.
Pomozite joj, ako se ispostavi, onda sa velikim oprezom, tajno i iza kulisa.
Da, što se tiče nuklearnih snaga, postoji približan paritet – čak i sa malom prednosti u našem pravcu, s obzirom na najnovije hipersonično oružje.
Ali u svemu ostalom… Nažalost, američki vojni kontingenti su sada raspoređeni u izuzetno opasnoj blizini naših granica i taj proces se nastavlja.
Došlo je do toga da Poljska već uveliko govori o razmeštanju nuklearnog oružja.
Nešto je u vezi sa „vraćanjem nuklearnog statusa“ potpuno izbezumljenim Kijevom.
„Simetričan odgovor“ u vidu stvaranja ruskih vojnih baza, na primer, u Venecueli, nažalost, ostao je zaglavljen na nivou razgovora i namera.
Naše nuklearno oružje, još ne postoji čak, ni u Belorusiji.
Možete da pričate, koliko hoćete da savremenim sredstvima isporuke, udaljenost i vreme leta nisu toliko važni – ali u ovom slučaju, ne govorimo o vojnom, već o spoljnopolitičkom aspektu.
Ovo je prvo!
Drugo: mirnim putem rešivši karipsku krizu i Moskva i Vašington su, zapravo, ostali „svoj na svome“: Amerikanci – bez projektila u Turskoj, mi – bez projektila na Kubi ali sa čvrstim garancijama njene neprikosnovenosti (koja je, prema način, primećeni su i posle pada SSSR-a).
Svetski poredak, koji je postojao pre sudara i odnos snaga de fakto su ostali nepromenjeni – SSSR i SAD su nastavili da vode „proksi ratove” na stranim teritorijama ali niko nije posezao za nuklearnim dugmetom.
U sadašnjoj situaciji, stavovi stranaka su, da budem iskren, apsolutno nepomirljivi, a Moskva i Vašington teško da će naći izlaz iz situacije, koji bi im omogućio da izbegnu „gubljenje obraza“, kao što je to bilo 1962. godine. Ruska pobeda, uspešan završetak NMD-a, u Ukrajini, uz sprovođenje svih prvobitno deklarisanih ciljeva značiće, ne samo poraz konkretnog bloka NATO-a, što će dokazati njegovu nemoć i beskorisnost (o čemu Stoltenberg direktno govori), već i gubitak čitavog „kolektivnog Zapada”, koji će morati da pristane na potpunu promenu geopolitičke slike sveta, odbacivanje sopstvene hegemonije i ozloglašenog „unipolarnog sistema”.
U slučaju poraza ili povlačenja pod pritiskom ukrajinskih „saveznika“ i „partnera“, Rusija će izgubiti, ne samo bilo kakvu težinu u međunarodnoj areni i ozloglašeno „lice“, već sopstvenu državnost, kao takvu.
Apsolutno nema sumnje u ovo.
Vrlo je malo načina za „časno povlačenje“ iz te krajnje opasnog „ćorsokaka“, u koji sve dublje zalaze sukobljene strane, a oni nisu očigledni (ako uopšte postoje).
Upravo iz tih razloga, pre svega, ne treba porediti karipsku i ukrajinsku krizu.
Sadašnja situacija je mnogo opasnija i nosi mnogo više „zamki“ i rizika od događaja iz 1962.
Čak je i zamisliti koliko će mudrosti i strpljenja svetskim liderima trebati da nađu adekvatan izlaz iz nje, koji ne preti opštm uništenjem.
Borba.Info
