Si Đinping ne vraća „Crvenu Kinu“ – ona nikada, nije ni otišla

Centralizacija vlasti kineskog lidera nije anomalija, već logična reakcija nacije verne sebi.

Bivši australijski premijer Kevin Rudd nedavno je objavio članak u časopisu Foreign Affairs, u kojem se proglašava „Povratak Crvene Kine“ uz stihove „Si Đinping vraća marksizam“.

U članku se dalje iznosi argument da je Sijevo imenovanje na 20. kongresu Komunističke partije Kine formalno dovelo do kraja ere „reforme i otvaranja“, koju je započeo Deng Sjaoping 1978. godine, a koju svet shvata, kao usmeravajući Kinu ka liberalnijoj, otvorenijoj i kapitalističkoj.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

On opisuje Sija, kao „istinskog vernika u marksizam-lenjinizam“, koji pokreće „povratak Pekinga partijskoj kontroli nad politikom i društvom uz ugovaranje prostora za privatno neslaganje i lične slobode“.

Takva procena promene kineskog naglaska je naravno tačna.

Ali argument, razumevanje i uočeni razlozi su pogrešni.

U stvarnosti, Crvena Kina je uvek bila Crvena Kina, a era Deng Sjaopinga nikada nije bila u stvari napuštanje autoritarne vladavine, kako bi se Kina prevela u demokratiju.

Ljudi imaju tendenciju da zaborave da je Deng bio taj, koji je 1989. godine ubacio tenkove, kada su se ljudi pobunili.

Umesto toga, svet u kome Kina sada postoji dramatično se razlikuje od sveta iz 1970-ih i 1980-ih, kao i njeni uočeni nacionalni interesi, potrebe i pogledi.

Si Đinpingova konsolidacija nije mogla biti dalje od haosa, koji podržava ideološka dogma Mao Cedunga.

Od Maoove smrti, svaki kineski lider gradio je na nasleđu svog prethodnika i prilagođavao politiku, kako bi odgovarao uslovima u zemlji.

Svi lideri su bili ideološki komunisti ali od Maoa, svaki je to manifestovao na pragmatičan, a ne na „revolucionaran“ način.

To je, na kraju krajeva, ono, što je Deng Sjaoping opisao, kao „pronalaženje kamenja za prelazak reke“ i predstavlja suštinsko načelo „socijalizma sa kineskim karakteristikama“.

Kina bi, od 1978. težila socijalističkim ciljevima ali bi to činila pozivajući se na praktičnu, a ne na dogmatsku metodologiju.

Otuda je Kina uvela tržišne reforme.

Kina 1980-ih bila je neverovatno siromašna zemlja, kojoj su očajnički bile potrebne investicije i pristup stranom tržištu da bi se transformisala.

To su omogućile prijateljske veze sa SAD, koje su aktivno podsticale proces kroz neoliberalizam, a zatim i preferiranje globalizacije.

Kina nije bila antagonist. Za kineske lidere, ovo je koristilo iznad troškova otvaranja ali opet, nikada se nije radilo o napuštanju komunističke vladavine.

To je bilo ono, što je odgovaralo interesima Kine u to vreme.

Čak i tada, incident na Trgu Tjenanmen 1989. bio je teška lekcija za kinesko rukovodstvo o posledicama „previše liberalnog“.

Ali svet je sada sasvim drugačije mesto.

Kina je postala njena druga najveća ekonomija i suprotstavljena supersila, koja je zaključana u sve napetijem i nepredvidivijem rivalstvu sa Sjedinjenim Državama.

To je takođe zemlja sa srednjim prihodima sa veoma drugačijim stanovništvom i društvom, nego pre tri decenije.

To je kineskoj državi uvelo nove bezbednosne izazove, koji tada nisu postojali, posebno jer SAD nastoje da izazovu probleme u različitim osetljivim tačkama, kao što su Sinđang, Tibet, Hong Kong i ostrvo Tajvan.

Sve ovo je delovalo, kao strukturalni faktor u obnovljenoj centralizaciji partijske moći pod Si Đinpingom.

Strategije i pristupi iz 1980-ih više nisu prikladni za Kinu i svet, koji su potpuno drugačiji.

Međutim, ideja da je Si „povratak Maou“ je pogrešna.

Bolje se opisuje, kao tehnokrata nego ideološki dogmatičar, jer u praksi nije mogao biti dalje od marksističke revolucionarne ličnosti.

Si u stvari vidi svoju osnovnu odbranu od „razdvajanja“, koju predvode SAD, kao šampiona globalizacije i slobodne trgovine, zbog čega je on „asertivnije“ nastojao da oblikuje kinesko bogatstvo na svetskoj sceni kroz projekte, kao što su „Pojas i put“ inicijativa.

Njegova filozofija je o oblikovanju oblika globalizacije preferencijalnog u odnosu na Kinu, za razliku od potčinjavanja onoj, koju potiču Sjedinjene Države.

On ovo često opisuje kao „zajednicu zajedničke budućnosti čovečanstva“.

Za razliku od Mao ere, on ostaje pri stavu Kine da ne pokušava da „izveze” svoju ideologiju ili promoviše revolucionarna osećanja u drugim zemljama.

S druge strane, postoje, naravno, dokazi da je Si skeptičniji prema nesputanom kapitalizmu, od svojih prethodnika i da ne veruje da je samo prepuštanje tržištu, odgovor na kineske izazove i socijalne probleme.

Kao primer za to može se pogledati njegov napad na veliku tehnologiju ili privatno obrazovanje.

Ali opet, ovo dolazi iz pragmatične pozicije, a ne čisto ideološke.

Kada se sve uzme u obzir, kako se može ozbiljno reći da se „Crvena Kina vratila?“

Uvek je to bila ‘Crvena Kina’ i samo je zapadna želja bila ta, koja je pretpostavljala drugačije – da je zemlja na nepovratnom kursu, ka liberalizaciji.

Ali ta, teorija je umrla 2010-ih.

Sijeva Kina teško da je radikalno drugačija.

Ali to je iznenadan poziv za buđenje za sve one koji su pretpostavili zapadnjačku viziju i način, na koji je kineska sudbina.

Ipak, istorijski revizionizam, koji prikazuje Denga kao da nije „marksista“ preovladava, kao da se želi reći da je Si Đinping užasna anomalija, a ne proizvod samog sistema, koji vlada Kinom od 1949.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Check Also

Ludilo u Češkoj posle ovog saznanja: “Naša vlada će napasti Rusiju, a Rusija će odgovoriti i poslati nuklearne rakete!”

Češka policija povela je istragu protiv organizatora antivladinih demonstracija široke koalicije desnih i levih ekstremista …