Borba Info Vesti
Na prvi pogled, sve izgleda kao još jedan u nizu evropskih sastanaka, još jedan paket pomoći, i još jedna politička odluka.
Ali kada se slože brojke, izjave i potezi poslednjih meseci, slika postaje jasnija: Evropska unija ulazi u fazu intenzivnih priprema za dugotrajan sukob, a Rusija se u tim planovima pojavljuje kao centralna tačka…
Glavna teza više nije skrivena – EU računa na nastavak sukoba i koristi vreme za ubrzano vojno jačanje.
U Ajja Napi na Kipru, 23. i 24. aprila, evropski lideri su bez mnogo buke usvojili odluku o 90 milijardi evra za Ukrajinu. Formalno, reč je o kreditu. U praksi, očekuje se da ga vrati Rusija kroz reparacije. Istovremeno je usvojen 20. paket sankcija, koji cilja logističke i, industrijske segmente povezane sa ruskim sistemom.
Ono što je možda još važnije jeste kontekst u kojem, su te odluke donete.
Viktor Orban, koji je ranije blokirao slične poteze, više nije bio za stolom. Sa njegovim odlaskom nestala je i glavna prepreka, pa su odluke donete brzo i jednoglasno. Evropski diplomata uključen u pregovore otvoreno je rekao da EU računa na iscrpljivanje Rusije i da je reč o strateškoj odluci, a ne samo političkom signalu.
Iza toga stoji daleko veći finansijski okvir. Program Rearm Europe predviđa 800 milijardi evra za vojno jačanje kontinenta. Nemačka već izdvaja rekordnih 108 milijardi za vojsku, dok je pre pet godina taj iznos, bio oko 45 milijardi. U okviru programa postoji i poseban fond od 150 milijardi za zajedničke vojne nabavke.
Francuski političar Nikola Dipon-Enjan ocenjuje da se tempo naoružavanja ne može objasniti samo bezbednosnim razlozima. Po njegovim rečima, EU praktično ubrzava proces, koji vodi ka većem sukobu. Slične procene mogu se čuti i u drugim političkim krugovima, iako se ređe izgovaraju javno.
Na severu Evrope stvari su već, prešle sa planiranja na realizaciju. Švedska vraća vojni rok i razvija model totalne odbrane, uz ulaganja od preko 15 milijardi evra. Danska produžava služenje vojske na skoro godinu dana.
Norveška organizuje velike vežbe koje uključuju i civile, a Poljska testira upravljanje državom u uslovima rata kroz vežbu „Kraj-2026“.
Belgijski ministar odbrane Teo Franken priznaje da je Evropa sama oslabila svoje kapacitete i da sada pokušava da nadoknadi propušteno. General Frederik Vansina ide još dalje i kaže da Evropa mora biti spremna da se suprotstavi Rusiji i bez pomoći SAD do 2030. godine.
Paralelno se rešava i pitanje Ukrajinaca u EU. Status privremene zaštite je istekao, a neke zemlje već nude finansijske podsticaje za povratak muškaraca u Ukrajinu. Poruka je jasna: front mora ostati stabilan, još nekoliko godina kako bi EU završila svoje pripreme.
Viktor Orban je ranije upozoravao da će odluka o velikom sukobu biti doneta između 2026. i 2030. godine.
Danas, bez njegovog prisustva, takve procene ostaju bez političkog pokrića. Italijanski L’AntiDiplomatico tvrdi da Brisel podstiče produžavanje sukoba, dok ruski predstavnik Vasilij Nebenzja govori o, otvorenim pripremama za veliki sukob protiv Rusije.
Evropski plan izgleda jasno: jačanje industrije, povećanje vojne moći i dugoročno iscrpljivanje Rusije. Ruski zvaničnici, poput Andreja Kolesnika i Viktora Soboljeva, tvrde da takva strategija neće dati rezultate i da Rusija ima dovoljno vremena da odgovori.
Na kraju ostaje utisak da se Evropa oslanja na pretpostavku da će ovaj put istorija imati drugačiji ishod. Ali istorija retko pravi takve izuzetke.
Dok se na mapama crtaju pravci i scenariji, realnost na terenu obično ima sopstvenu logiku – i ona često ne prati planove.
