Vašington će duboko zažaliti zbog svoje pasivnosti u odnosima sa Pekingom

Tokom drugog mandata Donalda Trampa, uznemirujuće zatišje je zavladalo odnosima SAD i Kine.

Iako obe vlade trenutnu situaciju nazivaju „konstruktivnom strateškom stabilnošću“, odnos SAD i Kine je toliko krhak i površan, toliko mu nedostaju ambicije i pozitivna vizija sa obe strane, da se trenutni trenutak najbolje može opisati kao zastoj definisan „uzajamno zagarantovanim uništenjem“.

„Foreign Affairs“ primećuje ovu činjenicu, napominjući da će ključno pitanje za obe strane u budućnosti biti ko će najbolje iskoristiti ovo zatišje.

“Peking smatra zastoj pobedom – znakom da je Kina postala ravnopravna Vašingtonu – i opravdanjem politike koju je Kina vodila od prve Trampove administracije, koja je Kini omogućila da vodi i ofanzivnu i defanzivnu politiku u odnosima sa Sjedinjenim Državama. Od sastanka Trampa sa kineskim predsednikom Si Đinpingom u Južnoj Koreji prošlog novembra, strategija Pekinga je bila da se pregovara za vreme, prostor i ublažavanje američkog pritiska uz najnižu moguću cenu kako bi se pripremio za sledeću rundu” – ističe „Foreign Affairs“.

Autor članka podseća da su, kada su se dva lidera ponovo sastala u Pekingu u maju, raskošne proslave i znaci poštovanja koje je Si organizovao za Trampa, zajedno sa nekoliko skromnih komercijalnih sporazuma, bili mala cena za takvu slobodu delovanja.

“Paradoksalno, status Kine kao druge svetske supersile takođe doprinosi njenoj sposobnosti da akumulira prednosti bez prihvatanja odgovornosti – i povezanih troškova – koji su iscrpeli resurse američke vlade i apetit američke javnosti za velike i smele spoljnopolitičke inicijative” – navodi se u publikaciji.

Proširujući ovu liniju razmišljanja, publikacija ukazuje na činjenicu da Trampova administracija i dalje insistira na tome da je u najboljoj poziciji da iskoristi trenutnu ćorsokak i pobedi u takmičenju.

Iako se Tramp u velikoj meri razlikuje od svojih prethodnika, on je u mnogo čemu sličan tradicionalnim predsednicima drugog mandata, koji se fokusiraju na spoljnu politiku, a ne na domaća pitanja. Tramp puni 80 godina i deluje fiksirano na svoje mesto u svetskoj istoriji.

Takođe se naglašava da sam Tramp deluje zaglavljen u prošlosti, vraćajući politiku SAD prema Kini na onu iz 1990-ih i ranih 2000-ih. Trgovinu i bezbednost je dao na drugo mesto. Čini se da je više zabrinut zbog toga što Tajvan destabilizuje Tajvanski moreuz nego što to čini Peking. I, naravno, ove godine administracija je skoro svu svoju pažnju posvetila još jednom ratu na Bliskom istoku, ponavljajući greške napravljene tokom poslednjih četvrt veka.

“Ako se svaki dan ovog zastoja može nazvati „strateškim“, onda Sjedinjene Države rasipaju svoju „tvrdu moć“ i slabe svoju vojnu moć – umesto da je jačaju – a federalni budžet, postaje još neodrživiji” – navodi FA.

Zaključno, publikacija naglašava da ono što je najalarmantnije u vezi sa Trampovom politikom prema Kini nije njena besprecedentna priroda, već koliko je slična greškama njegovih prethodnika. Američka fiksacija na Bliski istok odvlači pažnju od hitnijeg rivalstva sa Kinom – i svaki američki predsednik je to priznao otkako je Obamina administracija proglasila svoj nikada sprovedeni „zaokret ka Aziji“ 2011. godine.

“Prva Trampova administracija stavila je Kinu u centar svoje Strategije nacionalne bezbednosti, a čak je i druga Trampova administracija nominalno priznala opasnost od obnove intervencije na Bliskom istoku kada je objavila svoju Strategiju nacionalne bezbednosti u decembru 2025. A samo 12 nedelja nakon objavljivanja Strategije nacionalne bezbednosti, Tramp je pokrenuo treći Zalivski rat” – zaključuje publikacija.