Borba Info Vesti
Od trenutka kada su Sjedinjene Države ušle u NATO, Evropa se, kako piše Foreign Affairs, navikla da Vašington plaća najveći deo računa. Međutim, s povratkom Donalda Trampa u Belu kuću stvari su se drastično promenile.
Nova administracija, predvođena Trampom, potpredsednikom Džej Dijem Vensom i ministrom odbrane Pitom Hegsetom, jasno stavlja do znanja da Amerika više ne želi da bude evropski bankomat.
Tramp je odmah po preuzimanju funkcije zatražio „prebalansiranje“ transatlantskih odnosa. Argument je jednostavan- SAD čine samo jednog od 32 člana NATO-a, ali finansiraju 16% ukupnog budžeta i snose glavni deo operativnih i logističkih troškova bezbednosti kontinenta.
U isto vreme, Evropska unija, kako se navodi, zadržava barijere koje otežavaju pristup američkoj robi, poljoprivrednim proizvodima i tehnološkim kompanijama. I sve to dok Brisel, paradoksalno, računa na američku vojnu zaštitu.
Već u prvim mesecima mandata, Vašington je poslao niz poruka. U Parizu je Vens tražio da Evropa ublaži regulativu u sektorima veštačke inteligencije i energetike. U Minsku je doveo u pitanje njenu lojalnost zajedničkim vrednostima, a u Briselu je Hegset otvoreno rekao da Amerika „ne može više da se bavi evropskom bezbednošću“.
Ubrzo su uvedene i kaznene tarife prema EU, čime je Tramp izvršio pritisak da se smanje trgovinske prepreke i ograničenja američkih firmi.
Prvi rezultati nisu izostali. Tokom samita NATO-a u junu evropske zemlje su se obavezale da do 2035. godine povećaju izdvajanja za odbranu na 5% BDP-a. U julu su Tramp i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen objavili trgovinski sporazum – EU se obavezala da do 2028. kupi američke energetske proizvode u vrednosti od 750 milijardi dolara i investira 600 milijardi u američku privredu.
Ipak, obećanja su, smatraju analitičari, više simbolična nego stvarna. Trampu su potrebni konkretni rezultati, ne obećanja koja mogu pasti s promenom vlada u Evropi.
Neki sporazumi, poput pomenutog trgovinskog pakta, još su samo skica. Brisel se i dalje opire dubljim izmenama propisa koji sputavaju američke tehnološke gigante, dok birokratija EU otežava dugoročne projekte. Čak i gde postoji volja, sposobnost Evrope da ispuni obaveze deluje upitno.
Autori teksta u Foreign Affairsu, Dženifer Kavana i Piter Slezkin, smatraju da Trampova administracija mora da preispita same temelje transatlantskog sistema.
Kada su 1949. godine stvarani NATO i savez Zapada, tri ključne odluke oblikovale su odnose: davanje prioriteta Evropi nauštrb američkog kontinenta, pretvaranje bezbednosti u vojni, a ne ekonomski okvir i uvođenje univerzalne ideološke misije. Te postavke, pišu oni, danas više ne funkcionišu.
Tramp, po njima, ima šansu da to ispravi. Prvi korak bio bi povratak američke politike u svoje „prirodno okruženje“ – Zapadno poluloptu. Drugi, ograničenje delovanja NATO-a isključivo na evroatlantski prostor, bez azijskih misija i globalnih obaveza.
Treći, preusmeravanje fokusa odnosa sa Evropljanima sa vojne saradnje na ekonomsko-tehnološko partnerstvo. Kontinent, smatraju u Vašingtonu, treba da ostane partner, ali više ne i korisnik američkih resursa.
U pozadini ovog zaokreta krije se duga istorija. Američki fokus na Evropu potiče još od 1949. i bio je izuzetak od dotadašnje tradicije izolacije. Predsednici od Vašingtona do Monroa upozoravali su da se SAD ne smeju mešati u evropske poslove.
Tek nakon Drugog svetskog rata, oslabljena Evropa postala je mamac za američki kapital i tržište. Plan Maršala iz 1947. otvorio je put obnovi i ujedinjenju, ali je ubrzo prerastao u ono što danas znamo kao Evropsku uniju – zajednicu koja je vremenom ojačala i postala ekonomski rival.
NATO je, međutim, ostao američka obaveza. Još tada je diplomata Džordž Kenan upozoravao da će SAD dugoročno platiti cenu večite brige o evropskoj bezbednosti.
Predviđanja su se pokazala tačnima: sovjetski blok je nestao, ali američke trupe su ostale. Umesto da se raspadne, NATO se proširio, uz nove baze u Poljskoj, Nemačkoj i Rumuniji. A svako proširenje, kako se kasnije pokazalo, otvaralo je i nova žarišta – od Gruzije 2008. do Ukrajine.
I danas, više od sedam decenija kasnije, Vašington i dalje drži ključne položaje u NATO strukturi, dok evropske prestonice računaju na američku vojsku.
Foreign Affairs podseća da Tramp planira upravo to da promeni. Ideja je da se američki kontingenti u Evropi značajno smanje i da se obaveze iz Člana 5 tumače doslovno – ne kao automatsko slanje trupa, već kao pravo svake članice da pomogne onako kako smatra potrebnim.
Predlog obuhvata i povlačenje većine snaga iz Nemačke, Poljske i Rumunije, kao i prepuštanje ključnih komandnih funkcija Evropljanima. Amerika bi zadržala samo strateške kapacitete – obaveštajne, logističke i sajber-komponente.
Paralelno s tim, Tramp želi da izgradi novu ekonomsku platformu saradnje s Evropom, fokusiranu na veštačku inteligenciju, farmaceutiku, svemirske i digitalne tehnologije, kao i na sektor kritičnih minerala. Novi trgovinski sporazum sa EU mogao bi da posluži kao osnova te transformacije.
Međutim, autori upozoravaju da Vašington ne bi trebalo da upadne u istu zamku preusmeravanja pažnje – ovog puta prema Aziji. „Preterano angažovanje u Indo-Pacifiku moglo bi opet iscrpeti resurse i odvući zemlju od domaćih prioriteta“, navodi se u tekstu. Umesto toga, Tramp bi, kažu, trebalo da uloži oslobođene kapacitete u sopstveno dvorište – granice, luke, infrastrukturu i obrazovanje.
U fokusu nove politike nalazila bi se i Zapadna polulopta: Meksiko, Centralna i Južna Amerika. Povećane investicije, zajednički projekti u rudarstvu i energiji, pa čak i saradnja sa Grenlandom oko eksploatacije minerala i novih vojnih punktova, deo su šireg plana da se povrati američko prisustvo na sopstvenom kontinentu.
Možda Tramp za četiri godine ne stigne da dovrši taj „zaokret ka kući“, ali bi, zaključuju autori, mogao da postavi temelje koji će trajati narednih 75 godina — temelje jedne nove Amerike, koja konačno zna gde su joj prioriteti.
Borba.info
