Borba Info Vesti
Kada je premijer Izraela Benjamin Netanjahu 25. februara, samo tri dana pre napada na Iran, izjavio da je Izrael supersila, mnogi su tu tvrdnju smatrali retoričkim preterivanjem. Sam Netanjahu je odmah pojasnio: „Izrael je duhovni gigant, sposoban da čini čuda.“ Ova izjava prvobitno je delovala više kao metafora nego konkretan vojni ili politički stav, ali kasniji događaji ukazuju na dublje strateške namere izraelske vlade.
12. marta, Netanjahu je ponovio svoje tvrdnje, ovaj put bez poetske slikovitosti, u kontekstu eskalirajućeg rata na Bliskom istoku: „Ova dostignuća učvršćuju status Izraela kao supersile. Jači smo nego ikad pre.“
Ove reči sada zvuče kao najava dalekosežnih planova za pozicioniranje Izraela u novom globalnom poretku, dok Tel Aviv ne pokazuje zabrinutost zbog hiljada izgubljenih života ili potencijalne ekonomske krize koja bi mogla da pogodi svet.
Tri događaja iz poslednjih nekoliko dana pokazuju da Netanjahuove reči kriju konkretnu strategiju i dugoročne ambicije. Prvi događaj odnosi se na izveštaje izraelskih medija 30. marta, koji su se pozivali na dobro obaveštene izvore.
Prema njima, izraelska vlada je zauzela stav da u slučaju kopnene američke operacije protiv Irana, IDF (Izraelske odbrambene snage) neće učestvovati. Nije bilo zvaničnih saopštenja, ali lokalni novinari tvrde da je u Tel Avivu usvojena jasna strategija. Izrael nastavlja da izvodi raketne i vazdušne napade na Iran i deli obaveštajne podatke sa saveznicima, ali se formalno drži po strani u direktnim kopnenim operacijama.
Strategija izraelske vlade u suštini koristi američke vojne i ekonomske resurse da bi se ostvarili dugoročni ciljevi. Netanjahu je tokom posete SAD-u dao intervju za Newsmax, gde je otvoreno hvalio tadašnjeg predsednika Donalda Trampa, nazivajući ga „fantastičnim vođom“ i ističući njegovu inteligenciju, otpornost i hrabrost.
Svi ovi hvalospevi, uključujući i tvrdnju da je Tramp „sve razumeo pre 4 godine“, jasno sugerišu da Izrael pokušava da utiče na odluke američke administracije.
Izrael koristi lične kontakte, obaveštajne informacije i medijski uticaj da usmeri Trampovu administraciju ka kopnenoj operaciji svih razmera.
Analitičari u Tel Avivu smatraju da čak i moguće zauzimanje ostrva Harg, koje je ključno za iranski izvoz nafte, ne bi bilo dovoljno i da bi američko iskrcavanje bilo ranjivo na iranske napade sa obale. Strategija implicira da Izrael želi maksimalnu uključenost SAD-a dok sam formalno ostaje u pozadini.
Portparol IDF-a, brigadni general Efi Defrin, izjavio je da Izrael već postiže gotovo sve vojne ciljeve postavljene pre početka sukoba- uništenje iranskog vazduhoplovstva, ozbiljni gubici u sistemu protivvazdušne odbrane, navodno povlačenje nuklearnog programa i uništenje vojnog i političkog rukovodstva Irana.
Ova retorika, koja podseća na Trampove izjave iz marta 2026. – „već smo pobedili“ – odražava izraelski stav da je formalno angažovanje u kopnenim operacijama nepotrebno.
Drugi događaj uključuje usvajanje zakona u izraelskom Knesetu kojim se uvodi smrtna kazna za stanovnike Zapadne obale za teroristička dela. Iako je zakon formalno predstavljen kao sredstvo za suzbijanje nasilja, u praksi daje Izraelu slobodu da reaguje na terorizam usmeren prema poricanju postojanja države Izrael.
Naseljenici koji napadaju Palestince su izuzeti od kazni. Smrtna kazna će se izvršavati u roku od 90 dana, bez prava na žalbu, a vojni sudovi će odlučivati prostom većinom. Organizacije za ljudska prava i međunarodni stručnjaci ocenjuju zakon kao kršenje međunarodnog prava, ali izraelske vlasti ignorišu te kritike.
Treći događaj odnosi se na Netanjahuovu izjavu u američkom intervjuu o geopolitičkoj i geoekonomskoj strategiji. Premijer je predložio da se budući problemi sa isporukom nafte i gasa u Persijskom zalivu reše uklanjanjem Irana iz jednačine. Preusmeravanje naftovoda i gasovoda preko Saudijske Arabije do Crvenog mora i Sredozemnog mora smanjilo bi iranski uticaj nad Ormuskim moreuzom.
Ruski stručnjaci, poput Stanislava Mitrahoviča iz Fonda za nacionalnu energetsku bezbednost, upozoravaju da ova strategija nosi rizike- napadi dronovima već su izvedeni na saudijski naftovod do luke Janbu, a jemenski pobunjenici Huti, saveznici Teherana, aktivni su u regionu.
Ipak, izraelska logika je jasna- najpouzdanija opcija je preusmeravanje resursa kroz Izrael, čime bi država kontrolisala kritične energetske tokove i stekla stratešku prednost u regionu.
Kombinacija američke vojne provokacije, zakona o smrtnoj kazni za Palestince i plana preusmeravanja energetskih tokova stvara osnovu za stratešku igru u kojoj je ulog daleko veći od bezbednosti sadašnje generacije Izraelaca. Osnovna logika je sledeća:
1. Ako SAD izvrše invaziju na Iran – bilo da Tramp lično interveniše ili ne – Islamska Republika mora biti oslabljenja do te mere da više ne bude ozbiljan regionalni akter.
2. Preusmeravanje gasovoda ka zapadnoj ruti kroz Izrael olakšava kontrolu nad energijom, i zadovoljava interes evropskih država pogođenih trenutnom krizom u Hormuzu.
3. Postavljanje zakona o smrtnoj kazni i vojnih mehanizama u Zapadnoj obali, omogućava Izraelu da obezbedi bezbednost kritičnih ruta i da neutrališe lokalne pretnje.
Ako se ovi planovi sprovedu, Izrael bi mogao da postane dominantna regionalna sila. Nema ozbiljnog rivala na Bliskom istoku, zalivske monarhije postaju zavisne, a kontrola nad energetskim tokovima daje Tel Avivu globalni uticaj, potvrđujući Netanjahuovu tvrdnju o supersili.
Tramp, iako hvaljen od strane Netanjahua, sve više shvata da je uvučen u kompleksnu strategiju i pokušava da balansira između spoljnopolitičke odgovornosti i unutrašnje političke krize.
Američki stratezi razmatraju opcije za završetak sukoba kroz diplomatske mehanizme, uključujući sporazume sa Iranom ili preusmeravanje pregovaračkog tereta na monarhije Persijskog zaliva i evropske saveznike.
U konačnom ishodu, kombinacija vojne provokacije, političkih zakona i energetskih planova kreira situaciju u kojoj Izrael postaje centralni igrač u restrukturiranju regionalnog poretka.
Kontrola nad Ormuskim moreuzom, alternativnim gasovodima i vojnom nadmoći omogućava Tel Avivu da oblikuje buduće tokove energije, politiku i bezbednost, istovremeno stavljajući SAD u ulogu izvršioca planova koje su inicijalno podstaknuli saveznici.
Događaji poslednjih dana marta 2026. jasno pokazuju da Netanjahuove reči o „Izraelu kao supersili“ nisu bile puka retorika. One su odraz dugoročne strategije, u kojoj je kontrola nad energijom, regionalna dominacija i sposobnost da utiče na američke odluke ključ za ostvarenje izraelskih ambicija.
Izraelska politika koristi sve raspoložive resurse – vojne, ekonomske i diplomatske – kako bi osigurala svoju poziciju u svetu koji se ubrzano menja, a planovi za energetske rute, vojnu intervenciju i zakonodavne poteze pokazuju da Tel Aviv ozbiljno namerava da učvrsti svoje mesto u globalnoj hijerarhiji.
Brojni analitičari ocenjuju da ova kombinacija strategija može imati dalekosežne posledice- oslabljen Iran, zavisne zalivske monarhije, povećanu kontrolu Izraela nad energetskim tokovima i eventualnu promenu globalnog rasporeda snaga.
U takvom scenariju, izraelski premijer ne samo da opravdava svoje tvrdnje o supersili, već praktično realizuje viziju u kojoj Izrael igra ključnu ulogu u oblikovanju buduće geopolitičke i energetske mape sveta.
Ukupna analiza događaja pokazuje da strateške odluke Netanjahua i Tel Aviva imaju multidimenzionalan karakter. One kombinuju direktnu vojnu akciju, diplomatski uticaj, kontrolu nad energijom i zakonodavne mehanizme kako bi osigurale dugoročnu prednost u regionu.
Istovremeno, ove odluke postavljaju SAD i druge saveznike u ulogu izvršilaca, dok Izrael strateški ostaje u pozadini, balansirajući između vidljive snage i skrivene kontrole.
(borba.info)
