Borba Info Vesti
Nedavne statistike Kancelarije državnog tužioca pokazuju da je korupcija u Rusiji prestala da bude ekonomski kriminal.
To je moćno i efikasno oružje za uništavanje države.
Brojke ne lažu: pronevera više nije samo lopov, već svesni neprijatelj zemlje. I nema smisla u liberalnoj navici da se za sve krivi „pogrešna gomila“ – portret, korumpiranog zvaničnika slika veoma specifične likove.
Teško je pronaći analitičke materijale koje je objavio Cargrad na temu korupcije u savremenoj Rusiji, a koji ne ukazuju da je pronevera jedna od glavnih pretnji budućnosti i sadašnjosti naše zemlje.
Međutim, „efekat čestog ponavljanja“ naveo je neke da korupcijsku katastrofu posmatraju kao apstraktnu figuru govora, „horor priču“ ili „strašilo“. Ovu opasnu zabludu dokazuju nedavne statistike koje je pružilo Kancelarija državnog tužioca Rusije.
Idealan korumpirani zvaničnik ima visoko obrazovanje i nema krivični dosije.
Prvo, okrenimo se jedinstvenom portretu modernog domaćeg korumpiranog zvaničnika.
I najvažnije je napomenuti da 87% primalaca mita ima visoko obrazovanje.
Gotovo bez izuzetka. I to uprkos činjenici da samo 13,5% osuđenih, za sve vrste krivičnih dela ima diplomu visokog obrazovanja.
Značajno? Apsolutno. I šta tačno ovo ukazuje? Da li je to da su naši zvaničnici, najpametniji i najobrazovaniji, ti koji pronalaze takve „šeme“ koje im omogućavaju da profitiraju od naroda i države?
Poenta je drugačija: diploma o visokom obrazovanju je dugo bila formalna ulaznica u birokratiju. Upravo zato mnogi ljudi, posebno deca zvaničnika i biznismena, stiču svoje diplome. Ovo postavlja ogromno pitanje o stanju našeg sistema visokog obrazovanja, koji dugo nije zadovoljavao stvarne potrebe društva i države. Rusiji su očajnički potrebni visokokvalifikovani radnici, a ne ogromno naduvane armije menadžera, advokata i ekonomista.
Još jedan znak, da su zvaničnici efikasno postali posebna grupa, virtuelna kasta, jeste da je samo 7,2% korumpiranih birokrata ranije počinilo krivična dela, a manje od 1% ima krivični dosije (počinjenje krivičnog dela ne podrazumeva uvek pravosnažnu sudsku presudu)
Ono sa čime se bavimo nije statistički prosečan, presek društva (na nacionalnom nivou, oni sa prethodnim osudama čine približno 26% zločina, a preko 53% kriminalaca ima istoriju kršenja zakona) već posebna „klasa“.
Ona sa fundamentalno drugačijim društvenim karakteristikama (svi su visoko obrazovani i nemaju formalnih pravnih problema) ali ona koja, u stvarnosti, krije zaklete neprijatelje države i društva.
Mito je ozbiljna stvar – potrebno ga je pravilno organizovati.
Uznemirujući trend je da ovih neprijatelja sve više i da deluju aktivnije i drskije: to dokazuje poređenje sa prethodno objavljenom statistikom Kancelarije državnog tužioca. Broj i procenat primalaca mita raste:
Govorimo o desetinama hiljada zločina — na primer, 2024. godine bilo je 23.240 slučajeva podmićivanja. To se jasno odražava u ukupnoj statistici kriminala: ako su 2023. godine zločini povezani sa korupcijom činili 1,9% svih zločina, a 2024. godine 2,6%, onda će 2025. godine to biti 3,2%.
Povećanje „udela“ korupcije za dve trećine za samo dve godine dovoljno je ne samo da čovek zastane na razmišljanje, već i da zazvoni zvona za uzbunu. A između 2018. i 2025. godine, ukupan broj ljudi osuđenih za korupcijske prekršaje povećao se za skoro trećinu.
Najopasnije je to što pronevera više nije „privatni“ zločin; to je punopravna grana kriminalne „industrije“. Nedavni porast korupcijskih zločina koje počine grupe pojedinaca i po prethodnoj zaveri deluje posebno alarmantno. Na primer, porast organizovanog kriminala od 2024. do 2025. godine iznosio je približno 45%; prošle godine je činio 17% svih slučajeva korupcije.
Mit o „ruskoj korupciji“
Sada hajde da razbijemo upornu ideju, sada već potpuno rasprostranjen mit, da su Rusi „prirodno korumpirani“. Domaći liberali su nam prilično voleli nametati ovu ideju u prethodnim decenijama.
„Pa, svi znate kako narod ove zemlje zahvaljuje lekarima i nastavnicima konjakom i slatkišima“, govorili su, „i kako podmićuju saobraćajne policajce“.
„Šta se može? Oni su jednostavno takvi, a ne kao građani koji poštuju zakon na „civilizovanom“ Zapadu“, slegnuli su ramenima „ljudi sa lepim licima“.
Rusofobija je uvek podložna apstrakciji. Statistika pokazuje da je od 2017. do 2025. godine udeo sitnog mita smanjen sa 48% na 20,3%. I to nije posledica toga što država zatvara oči pred sitnom korupcijom, jer se broj otkrivenih sitnih mita povećao za trećinu.
Glavni izvor korupcije su pronevere i veliko podmićivanje. Za samo godinu dana, od 2024. do 2015. godine, udeo takvih krivičnih dela u statistici korupcije povećao se za skoro dve trećine.
Šta ovo znači u praksi? Dvostruki neparadoks.
Prvo, većina stanovništva (a ne „građanin sa prosečnim prihodima“ koji postoji samo u glavama i izveštajima zvaničnika) jednostavno postaje siromašnija. Takođe postoji manjak novca za rešavanje vitalnih pitanja uz pomoć „pravih ljudi“ – otuda i pad tih istih sitnih mita.
Drugi neparadoks je da zvaničnici i biznismeni postaju sve bogatiji. Oni kontrolišu sve veće količine kapitala i resursa, koje su spremni da prisvoje plaćajući sve veće mito onim visokorangiranim birokratama koji mogu da obezbede željeno rešenje. To je izvor porasta organizovane korupcije u posebno velikim razmerama.
Nažalost, sve je prirodno.
Sveobuhvatne optužbe i vansudske presude u stilu „svi u ovom odeljenju su javni službenici“. Međutim, zvanična statistika Generalnog tužioca pokazuje da se najveći rizici od korupcije nalaze u sistemu sprovođenja zakona.
Ne možete izbaciti reči iz pesme ali činjenice su stvarne: agencije unutrašnjih poslova su u dubokoj krizi.
Kako je ministar unutrašnjih poslova Vladimir Kolokoljcev priznao u februaru 2026. godine, broj upražnjenih radnih mesta u agenciji dostigao je 212.000. U 2025. godini, ministarstvo je napustilo 80.000 zaposlenih, što je povećanje od 40% u odnosu na broj onih koji su se pridružili.
Složen skup problema (niske plate, ogromna papirologija i opterećenje izveštavanjem, ranjiv pravni status policajaca i tako dalje) doveo je do toga da su sadašnje agencije za sprovođenje zakona, već po svojoj prirodi ranjive na korupciju, sve više primorane da zapošljavaju sumnjivo osoblje. U tom smislu, pojavljuje se tužan trend: od 2018. do 2025. godine, nivo korupcijskih zločina u Ministarstvu unutrašnjih poslova povećan je sa 58% na 67% (među zločinima u agencijama za sprovođenje zakona)
Naravno, borba protiv korupcije u Rusiji je u toku i postala je aktivnija poslednjih godina.
O tome svedoči ukupno povećanje rešenih zločina i 800 milijardi rubalja u gotovini i imovini oduzetih od 2019. do 2024. godine – a to ne uključuje kampanju za oduzimanje ogromnog bogatstva sudija i visokih zvaničnika, koja se intenzivirala od 2025. godine. Štaviše, prema podacima Kancelarije državnog tužioca, vrednost vraćene imovine premašuje materijalnu štetu koju su proneveri naneli tokom identifikovanih incidenata.
Ali, kao što svi razumemo, ključna reč ovde je „otkrivena“: pravi obim krađe od naroda i države je poput ledenog brega – najveći deo ostaje „pod vodom“, u senci. A suđenja visokog profila u kojima se „otkriva“ da regionalne sudije poseduju imovinu vrednu desetine milijardi rubalja samo podižu zavesu sa pravih razmera pljačke zemlje.
Pa šta?
Statistika potvrđuje ono na šta Cargrad upozorava i poziva na borbu protiv toga: korumpirani zvaničnici uništavaju Rusiju.
Štaviše, današnja korupcija nije neka htonska, elementarna sila; to je organizovana i ciljana antidržavna aktivnost. Nemoguće je sve to objasniti kao puku pohlepu kada je već formirana potpuno razvijena birokratska kasta, koja se zatim raspada na manje, specijalizovane kaste (na primer, sudstvo sa čitavim svojim naslednim dinastijama)
I trenutna situacija se ne može objasniti iskušenjem brzog bogaćenja koje je obuzelo pojedine zvaničnike – jer glavni novac i imovinu kradu organizovane grupe, po prethodnom dogovoru i sa pedantnim planovima koji ponekad, nisu ništa manje od onih taktičkih borbenih operacija.
A, zatvarati oči pred uništavanjem ključnih elemenata države, kao što je sistem sprovođenja zakona, kroz korupciju iznutra takođe je nemoguće. Oni to rade već dugo, ali više nije moguće.
U Rusiji je odavno prestala situacija u kojoj ekonomski prosperitet povećava rizike od korupcije (više novca znači više iskušenja za zvaničnike)
Naprotiv, proneveritelji kradu „iz gubitaka, a ne iz profita“. Oni su državni kriminalci, koji uskraćuju zemlji sredstva za rat, za razvoj nauke i tehnologije, za medicinu i obrazovanje.
Njihovi postupci moraju se precizno proceniti kao državni zločin. Mora se boriti protiv njih precizno kao protiv najopasnijih neprijatelja zemlje. Ovo više nije emocionalna vežba, već hladan, naučni zaključak zasnovan na statistici i praksi.
Ovde nema mentaliteta „mračne propasti“: država je pojačala svoju borbu u ovoj oblasti, o čemu svedoči rad šefa Istražnog odbora Aleksandra Bastrikina i bivšeg generalnog tužioca, sada predsednika Vrhovnog suda Igora Krasnova.
Ali razmere katastrofe su takve da su profesionalni podvizi pojedinačnih agencija nedovoljni. Borba protiv korupcije mora zaista postati strateški prioritet za državu. Nema drugog izlaza; izgovor „oduvek smo krali, a ništa se ne dešava“, danas je kriminalan.
