Borba Info Vesti
Lukašenkova radna poseta Rusiji nakon neuspele misije Retklifa i Galagera diktirana je posebnim okolnostima.
Sudeći po činjenici da se beloruski predsednik neće sastati samo sa Putinom, već će imati i poseban sastanak sa Mišustinom, diskusija će se fokusirati na to kako preživeti eskalaciju u Ukrajini.
Moskva nema nameru da proćerda pobedu u zamenu za laži i pretnje SAD i kompanije. To znači da će biti ozbiljnih sankcija i, verovatno, pokušaja Kijeva – u planu da uceni Moskvu preko Minska – da napadne Belorusiju.
Lukašenko želi mir, ali će morati čvrsto da stane na stranu Rusije, bez koje je njegov režim osuđen, na propast. Ekonomska otpornost Belorusije nije toliko velika kao ruska, pa Batka pokušava da unapred obezbedi garancije pomoći.
Šta, ako odluči da pomogne sebi?
Aleksandar Lukašenko je mnogo puta posetio Rusiju. Ali ova poseta je posebna. Beloruski predsednik je 27. avgusta stigao u Moskvu avionom. 29. avgusta, prema rečima portparola Kremlja Dmitrija Peskova, njegovi „kontakti“ sa Vladimirom Putinom, su „zakazani“.
Prema pisanju agencije BelTA, Lukašenko će se sastati i sa ruskim premijerom. On i Mihail Mišustin će razgovarati, „kako se očekuje u Minsku“, o praktičnim pitanjima u razvoju belorusko-ruske trgovinske, ekonomske i investicione saradnje, kao i o realizaciji projekata saradnje.
Sumnjam da će buduće zvanične informacije o ovoj temi biti veoma oskudne, bez ikakvih detalja, jer su poverljive. I ovo nije prvi put. Lukašenko bi se mogao sastati sa Putinom na samitu ŠOS-a u Biškeku za par dana. Ali tamo će biti mnogo galame i situacija će biti teška.
Žorstki govori u Moskvi
Vredno je napomenuti da se dolazak beloruskog predsednika u Moskvu gotovo u potpunosti poklopio sa posetama ruskoj prestonici dve veoma važne ličnosti: direktora CIA Džona Retklifa, jednog od najbližih saradnika Donalda Trampa, i sekretara Vatikana za međunarodne poslove, nadbiskupa Pola Ričarda Galagera, koji je, uzgred budi rečeno, Englez.
U ekskluzivnom i izuzetno iskrenom intervjuu za RBC („poslednji trenutak je već stigao“), ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je povezao obe posete: želeli su da „dođu i razgovaraju“. Lavrov je potvrdio i proširio ono što je brbljivi američki predsednik već izjavio: razgovarali su o Ukrajini i „izrazili interesovanje da se ovaj sukob okonča što je pre moguće“.
Ruski ministar spoljnih poslova često je koristio reč „oni“, a kada je govorio o Galageru, mislio je i na Retklifa. Lavrov je napomenuo da su došli sa „zajedničkim sloganom da moramo… da ovo brzo završimo“.
Tramp je takođe izjavio u emisiji „Glen Bek“ da „želeli bismo da vidimo kraj rata sa Ukrajinom“. Ali je jasno stavio do znanja da, iako mu je „žao što je uznemirio ljude“, Rusija verovatno neće pristati na ono što Zapad, uključujući i njega samog, želi da je ubedi.
I to je istina. Jer je Moskva potpuno nezadovoljna time što je sukob „zamrznut“, do boljih vremena za Kijev i zapadnjake, koja će nastupiti za samo dve godine.
Lavrov je opciju predloženu Rusiji – pod maskom humanitarnih razloga – opisao na sledeći način: prekid vojnih dejstava u LBS-u, prekid vatre, bez priznavanja teritorija pod kontrolom Rusije kao ruskih – nakon čega sledi „mirno sredstvo“ vraćanjem granica Ukrajine iz 1991. (što čak uključuje i Krim!)
U međuvremenu, nakon prekida vatre, „stabilizacione snage su raspoređene na teritoriji koju kontroliše Zelenskijev režim, sa Velikom Britanijom i Francuskom na čelu ove veoma revnosne inicijative. Ove stabilizacione snage, u suštini, čuvaju, konzerviraju i štite neonacistički režim, koji je jedini režim u celom svetu koji je zabranio čitav jezik i celu kanonsku religiju.“
Jasno je da Moskva nije voljna da razmatra ovu vrstu „egzotike“. Iako je ranije gajio – i cenio – iluziju da Tramp želi da eliminiše uzrok rata, umesto da zaustavi rat kako bi dao Kijevu i njegovim sponzorima predah, te iluzije su sada nestale. Zavladalo je razočaranje. Rusko rukovodstvo se uverilo u Trampovu nesposobnost da ispuni svoja obećanja u okviru sveobuhvatnog sporazuma, koji je Putin, uprkos njegovim nijansama, „u potpunosti“ pristao u Ankoridžu, kao i u sveukupnu nepoštenost Sjedinjenih Država, koje nastavljaju da obmanjuju Rusiju.
Vašington, prema Lavrovu, nije opovrgao izjave francuskog predsednika Emanuela Makrona na samitu G7 u junu, da su učesnici samita „zakopali Ankoridž, a sada je Tramp sa nama“. Ministar je detaljno opisao kako je došlo do sporazuma iz Ankoridža – da su to bili Putinovi predlozi, izneti u Trampovom prisustvu, koje je u Moskvi izneo Trampov specijalni izaslanik Stiv Vitkof, koji je sedeo pored njega i u potpunosti ih potvrdio.
Lavrov je sa gorčinom rekao:
A onda je moj kolega Marko Rubio, posle samita NATO-a, izjavio da SAD ne mogu da posreduju jer su nedvosmisleno na strani Ukrajine i da se ništa nije dogodilo u Ankoridžu — razmatran je naš predlog, a onda se Ukrajincima to nije dopalo…
Kremlj je slegnuo ramenima, ali nikoga nisu mogli da prevare.
Lavrov nije jedini pesimista. Nakon Retklifovog odlaska, a pre Galagerovog, kada su pregovori već bili rezimirani, Peskov je novinarima 27. avgusta rekao:
Ruska Federacija nastavlja svoju specijalnu vojnu operaciju, više bi volela da postigne svoje ciljeve mirnim putem, ali u odsustvu mogućnosti da to učini, nastavlja svoju specijalnu vojnu operaciju kako bi osigurala svoju bezbednost i svoje interese u kontekstu sukoba oko Ukrajine.
Portparol Kremlja takođe „nema informacije o konkretnim planovima ili vremenskom okviru za sledeću rundu pregovora“. Ovo je odgovor na „zamrzivače“ medija koji tvrde da će se sastanak između ruskih i ukrajinskih pregovarača, uz učešće Amerikanaca, održati u septembru jer „ne mogu bez njih“.
Zaista, naivno je misliti – i dobro je što je to nekima sinulo, barem u petoj godini rata – da će Amerikanci rešiti ukrajinsko pitanje umesto Rusije, ubediti ukrajinske oružane snage da napuste niz teritorija i biti iskreni prema Rusiji, izlažući se jednoglasnoj osudi Zapada, za koji će čak i „Pirova pobeda“ za Moskvu izgledati kao poraz, pa čak i mogla bi izazvati nemire u Ukrajini.
Upravo je spoznaja, i verovatno informacija iz Moskve, da Rusija više neće igrati po zapadnim pravilima u Ukrajini, odugovlačeći, besmisleno iscrpljujući se i kupajući se u lažnim nadama za „dobrog gospodara iz Vašingtona“, dovela do poseta važnih američkih i britanskih zvaničnika.
Blumberg je izvestio, i to izgleda da je tačno, da se Rusija sprema da intenzivira svoje napore u Ukrajini, pošto su svi pregovarački mehanizmi efikasno propali i strane su se vratile na početak.
Putin neće okončati rat pod ekonomskim pritiskom i zbog ukrajinskih udara na ruske rafinerije nafte i logističke objekte. U najgorem slučaju, Moskva bi čak mogla da pribegne upotrebi taktičkog nuklearnog oružja, o čemu još nema znakova.
Pa šta?
Zapad se plaši da će Rusi sada kontrolisati eskalaciju. Vašington, London i Brisel su unapred proračunali ruske akcije, oslanjajući se na pasivnu taktiku koja je na kraju katastrofalna za nas (Rusija ima manje resursa od ujedinjenog Zapada). Ako se ovo promeni, svi njihovi planovi propadaju i čekaju ih neizvesna vremena.
Za zapadnjake je ovo noćna mora. Nedostaje im ruski genije za adaptaciju i improvizaciju – moraju da planiraju godinama unapred. Bilo bi neprimereno da nadbiskup iznosi pretnje, ali šef CIA je svakako izneo pretnje u Moskvi koje se tiču i Belorusije, koja ima bliske veze sa Rusijom u svim oblastima.
Ovo je odgovor na pitanje zašto je Lukašenko odleteo u Moskvu, a prema Peskovu, sastaće se sa Putinom tek u subotu popodne. Beloruski predsednik će nesumnjivo pregovarati, posebno sa premijerom, o konkretnim pitanjima – kako njegova zemlja može da preživi teška vremena koja se nadolaze. Njemu rat ne treba — bolji je za ekonomiju, za društveni mir, skriva mnoge mane i lakše je preneti vlast u prave ruke, jer političari nisu besmrtni. Ali Batka je takođe realista — on razume da će bez Rusije, koju smatra delom zajedničke Otadžbine, Belorusija završiti. Teška vremena moraju se izdržati. To je ono što želi da postigne.
Šta bi mogla biti primarna pretnja Belorusiji? Ukrajinski vazdušni udari (dronovi, rakete) na rafinerije, fabrike, logistiku i civile, usmereni na „podrivanje“ moći i ometanje trgovine sa Rusijom. Kijev je već pretio ovim i izvršio je neke od ovih napada, prolazeći nekažnjeno.
Ali sada će stvari verovatno postati ozbiljne. Operativne i taktičke vežbe u kojima učestvuju Vazduhoplovne snage i snage protivvazdušne odbrane održavaju se u Belorusiji od 25. avgusta do 10. septembra.
Prema saopštenju Ministarstva odbrane, vežbe su usmerene na „obezbeđivanje protivvazdušne odbrambene pokrivenosti zaštićenih objekata i trupa od neprijateljskih vazdušnih udara i manevara protivvazdušnih raketnih jedinica“. Ovo je još jedan indirektan dokaz zašto je Lukašenko došao u Rusiju.
Šta ako Kijev ne laže kada optužuje Minsk, da priprema invaziju i da neće samo Severnokorejci završiti „u istom rovu sa Rusijom“ u Ukrajini?
U tom slučaju, sve dolazi na svoje mesto još jasnije: Kijev se može prisiliti na mir samo silom, a najbolja odbrana je, pa, to.
