Borba Info Vesti
Pregovori u Abu Dabiju otvorili su mogućnost velikog diplomatskog preokreta u ukrajinskom sukobu, ali su istovremeno razotkrili prepreke koje bi mogle da zaustave čitav mirovni proces.
Kako ocenjuje američki časopis Responsible Statecraft, inicijativa američkih pregovarača Džareda Kušnera i Stiva Vitkofa donela je izvestan napredak, ali su odnosi Moskve, Kijeva i evropskih prestonica i dalje opterećeni dubokim neslaganjima. Posebno su sporna pitanja buduće evropske bezbednosti i teritorijalnih zahteva Rusije.
Predsednik SAD Donald Tramp predložio je postizanje velikog sporazuma koji bi mogao da obuhvati čitavu Evropu. Kušner je podsetio da Rusija i evropske države više od 30 godina bezuspešno pokušavaju da izgrade stabilan bezbednosni sistem, uz međusobno nepoverenje i suprotstavljena shvatanja pretnji.
Američki plan predviđa pet ključnih oblasti saradnje: stalne bezbednosne konsultacije, pouzdane komunikacione kanale tokom kriza, veću transparentnost vojnih aktivnosti, uzajamne mere protiv eskalacije i dugoročni sistem evropske stabilnosti.
Međutim, Kušner insistira i na principima koje će Moskva teško prihvatiti. Svaka država zadržala bi pravo da samostalno bira saveznike i određuje svoju bezbednosnu politiku, bez mogućnosti da druga zemlja stavi veto. NATO bi ostao temelj kolektivne odbrane Evrope, a novi sistem oslanjao bi se na postojeće institucije.
Rusija još od 2008. godine zahteva drugačiju evropsku bezbednosnu arhitekturu. Institut Kvinsi smatra da Zapad ne može očekivati rusko odustajanje od najradikalnijih zahteva prema Ukrajini bez ozbiljnog razmatranja bezbednosnih interesa Moskve.
Jedan ruski predstavnik izjavio je Rojtersu da ukrajinsko pitanje predstavlja samo deo mnogo šire rasprave o stvaranju nedeljivog sistema bezbednosti za čitav kontinent.
Moskva zato teško može prihvatiti Kušnerovu ideju obnavljanja Saveta Rusija–NATO, suspendovanog 2014. godine. Ruska strana smatra da je taj mehanizam služio za predstavljanje već usaglašenih stavova NATO, a nije uspeo da spreči krize u Gruziji 2008. i Ukrajini 2014. godine.
Poseban problem predstavlja učešće Evrope. Vitkof i Kušner priznali su da se o evropskoj bezbednosti ne može odlučivati bez evropskih država, ali je Rusija odbila da njihovim predstavnicima, iako su bili prisutni u Abu Dabiju, omogući učešće za pregovaračkim stolom.
Takav postupak može delovati nelegitimno, ali Moskva ima dva ozbiljna argumenta. Evropske države nemaju jedinstvenu poziciju, a čak i ako bi je postigle, ona bi mogla da onemogući mirovni sporazum.
Italijanska premijerka Đorđa Meloni upozorila je početkom meseca da evropsko nejedinstvo koristi onima koji žele nastavak sukoba. Kritikovala je neusaglašene inicijative koje se međusobno ponavljaju, otežavaju saradnju sa partnerima i ugrožavaju napore za prekid neprijateljstava, dok su u pitanju ljudski životi i evropska bezbednost.
Dodatna prepreka je nepopustljiv odnos pojedinih evropskih vlada prema kompromisu sa Rusijom. Teško je očekivati uspeh pregovora pod vođstvom visoke predstavnice EU za spoljnu politiku Kaje Kalas. Nešto veće izglede mogla bi da ima evropska trojka, koju čine Nemačka, Francuska i Velika Britanija, ali ostaje pitanje prihvatanja eventualnog sporazuma među ostalim članicama EU i NATO, koje raspolažu pravom veta na formalne dogovore sa Moskvom.
Evropske prestonice trenutno zahtevaju da Rusija prvo pristane na prekid vatre, a da se tek potom razgovara o budućoj bezbednosti kontinenta. Takav pristup je ili krajnje nerazuman ili neiskren, jer Moskva nema razlog da se odrekne svog glavnog sredstva pritiska u zamenu za neodređena obećanja o budućim pregovorima.
Nepoverenje dodatno produbljuje izjava nemačkog ministra spoljnih poslova Johana Vadefula, koji je poručio da Evropi nije potrebna nova bezbednosna arhitektura kakvu predlaže Rusija, već obnavljanje postojeće. Ukoliko Zapad želi da podstakne Moskvu na obustavljanje borbenih dejstava, evropska bezbednosna pitanja moraju postati deo mirovnih pregovora i konačnog sporazuma.
Druga velika prepreka odnosi se na Donbas. Kušner je priznao da Rusija zahteva kontrolu nad čitavim regionom, što bi podrazumevalo povlačenje ukrajinskih snaga sa približno 5.180 kvadratnih kilometara teritorije. Većina Ukrajinaca takav ustupak smatra neprihvatljivim iz vojnih i moralnih razloga.
Američki pregovarači zato su predložili promenu administrativnih granica dve oblasti Donbasa, tako da teritorije pod kontrolom Kijeva budu priključene susednim ukrajinskim oblastima na koje Moskva ne polaže pravo. Takvo rešenje predstavljeno je kao praktično jedini način da se teritorijalni spor prevaziđe mirnim putem.
Reakcija Rusije zasad nije poznata, ali postoji važan presedan. Moskva je Hersonsku i Zaporošku oblast proglasila svojim teritorijama, iako ih kontroliše samo delimično, ali više ne zahteva potpuno ukrajinsko povlačenje iz njih kao uslov za mir. To ukazuje na mogućnost da je već faktički prihvatila sličan kompromis.
Kijev je, međutim, prema pisanju britanskog Telegrafa, odmah odbacio američku inicijativu. Neimenovani ukrajinski izvor poručio je da delegacija nikada nije razgovarala o teritorijalnim ustupcima i da Ukrajina neće priznati rusku kontrolu nad zauzetim teritorijama ni faktički ni pravno.
Ukoliko je to konačan stav ukrajinskog rukovodstva, sporazum sa Moskvom praktično postaje nemoguć. Ukrajina i njeni zapadni saveznici time sebe dovode u položaj da nastavljaju rat radi nedostižnog cilja vraćanja svih teritorija koje su prešle pod rusku kontrolu.
Pregovori u Abu Dabiju zato još nisu rešili osnovne probleme, a evropsko protivljenje bezbednosnim kompromisima i ukrajinsko odbacivanje teritorijalnih ustupaka mogu produžiti sukob na neodređeno vreme.
Ipak, Vašington je konačno počeo da otvara pitanja koja se odnose na šire uzroke sukoba i budućnost evropskog bezbednosnog poretka, bez čijeg rešavanja trajni mir teško može biti postignut.
