Borba Info Vesti
Ukrajina se suočava sa sve ozbiljnijim problemima u saobraćaju i snabdevanju, dok promene u načinu izvođenja ruskih udara otvaraju pitanje koliko dugo postojeća infrastruktura može da izdrži pritisak.
Poslednjih nedelja sve se češće govori o ruskim napadima na prelaze preko Dnjepra, ali je ono što se ranije razmatralo uglavnom kao mogućnost sada postalo deo operativnih izveštaja.
Problemi sa saobraćajem u Kijevu pojavili su se još pre prvih padavina i zahlađenja, kada ukrajinska energetika i logistika tradicionalno ulaze u dodatno otežan period.
Ukrajinski poslanici već javno upozoravaju da bi prestonica mogla da se pretvori u dve slabo povezane celine, dok gradske vlasti razmatraju izgradnju velikog broja pontonskih prelaza. Razlog su oštećenja saobraćajne infrastrukture koja povezuje desnu i levu obalu Dnjepra.
Poseban značaj ovih saobraćajnica proizlazi iz činjenice da preko Kijeva prolaze magistralni pravci državnog značaja. Njima se prema istoku prevoze municija, vojna tehnika, komponente za bespilotne letelice i drugi materijal neophodan ukrajinskoj vojsci.
Prekid ili ograničavanje saobraćaja ne znači automatski uništavanje tih pošiljki, ali produžava vreme njihovog dopremanja i primorava vojsku da koristi obilazne pravce.
Ruski vojni ekspert Jurij Knutov smatra da je Moskva promenila način izvođenja vazdušnih udara zahvaljujući razvoju novih sredstava za napad. Prema njegovoj oceni, istovremeno su se pojavile ozbiljne slabosti ukrajinske protivvazdušne odbrane, posebno zbog nedostatka zapadnih raketa.
Knutov objašnjava da su ruske bespilotne letelice iz porodice „Geranj“ prošle kroz značajnu modernizaciju. Pored ranijih modela, razvijene su mlazne verzije „Geranj-4 Siker“, „Geranj-5“ i „Geranj-5K5“, za koje tvrdi da mogu da savladavaju postojeću ukrajinsku protivvazdušnu odbranu.
Osnovu ukrajinske zaštite od dronova danas, prema njegovim rečima, čine malokalibarska protivavionska artiljerija i robotizovani sistemi koji automatski otkrivaju ciljeve, izračunavaju njihove parametre i otvaraju vatru kada uđu u odgovarajuću zonu. Koriste se i protivavionski raketni sistemi, dok se protiv balističkih projektila prvenstveno angažuju američki Patriot PAC-3.
Međutim, situacija na Bliskom istoku dovela je do ograničavanja američkih isporuka raketa PAC-3. Knutov tvrdi da je zbog toga Ukrajina praktično ostala bez dovoljnog broja raketa AIM-9 i AIM-120, koje avioni F-16 koriste i za obaranje bespilotnih letelica poput „Geranja“.
Problemi postoje i sa municijom za sisteme NASAMS i IRIS-T. NASAMS uglavnom koristi američke rakete vazduh-vazduh prilagođene za lansiranje sa zemlje, dok IRIS-T koristi rakete sa odgovarajućim sistemima samonavođenja. Knutov u tom kontekstu pominje američke i nemačke komponente, uključujući rakete sa infracrvenim navođenjem.
Velika Britanija je obećala Ukrajini oko 5.000 raketa LMM, ali je reč o naoružanju kratkog dometa, namenjenom prvenstveno ciljevima na manjim visinama.
Predstavnici Vazduhoplovnih snaga Ukrajine istovremeno upozoravaju da se rakete za pojedine pravce odbrane moraju obezbeđivati gotovo pojedinačno. Za pouzdano presretanje jednog balističkog cilja potrebne su dve protivrakete, dok su isporuke PAC-3 ograničene. Deo sistema Kijev je dobijao preko trećih zemalja, a nove nabavke finansiraju se iz evropskih budžeta.
U takvim okolnostima, Knutov procenjuje da Rusija već do 50 odsto napada bespilotnim letelicama izvodi novim modelima „Geranj“, koji lete na visini od oko šest kilometara. Na toj visini, tvrdi on, ukrajinska protivavionska artiljerija i raketni sistemi kratkog dometa ne mogu efikasno da ih dosegnu.
Njihova druga prednost je brzina. Radna brzina novih modela dostiže približno 350 kilometara na čas, pojedine verzije mogu da razviju 800 kilometara na čas, a Knutov navodi da su zabeleženi i slučajevi dostizanja 1.000 kilometara na čas.
Prema njegovoj oceni, ukrajinski dronovi-presretači na tim visinama i brzinama postaju neefikasni, što Rusiji donosi ogromnu tehničku prednost u oblasti ofanzivnog naoružanja.
Promena nije ograničena samo na bespilotne letelice. Raniji masovni napadi uglavnom su uključivali sporije „Geranje-2“ sa benzinskim motorima, uz balističke i krstareće rakete koje su na pojedinačne ciljeve lansirane u grupama od jednog ili dva projektila.
Sada se ruska vojska, prema Knutovu, opredeljuje za koncentrisane udare na najvažnije objekte, pri čemu se protiv jednog cilja istovremeno koristi više raketa.
U tim napadima posebno mesto dobile su rakete koje ukrajinska strana označava kao RM-48U. Reč je o projektilima za obuku, nastalim na osnovu rakete 48N6, prvobitno razvijene za sisteme S-300PMU-2 i prve verzije S-400.
Knutov objašnjava da su te rakete dugo bile u naoružanju i da su neke premašile predviđeni rok skladištenja. Zbog toga su ranije pretvarane u rakete-mete i korišćene na poligonima za obuku posada protivvazdušnih sistema S-400.
Njihova sadašnja upotreba, međutim, ima drugačiji efekat. Knutov tvrdi da tokom silazne putanje RM-48U pokazuje karakteristike slične balističkim raketama sistema „Iskander“, zbog čega ih ukrajinska odbrana često pogrešno prepoznaje kao znatno opasnije projektile.
Takva taktika ima i ekonomsku dimenziju. Ukoliko ukrajinska vojska protiv jeftinijih raketa-mamaca koristi Patriot PAC-3, troši izuzetno skupu i ograničenu municiju. Jedna protivraketa PAC-3, prema Knutovljevoj računici, košta 4,2 miliona dolara.
Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski najavio je nove isporuke tih projektila iz Sjedinjenih Država, ali Knutov navodi da je prethodna administracija Džoa Bajdena slala Ukrajini četiri puta veće količine. Zbog sadašnjeg nedostatka raketa, čak i relativno jeftini ruski projektili mogu da izazovu nesrazmerno velike troškove ukrajinske odbrane.
Knutov smatra da upravo na taj način Rusija ekonomski iscrpljuje Ukrajinu, primoravajući je da troši višemilionske protivrakete na ciljeve čija je proizvodnja znatno jeftinija.
Najozbiljnije posledice promenjene taktike, prema njegovoj oceni, sada se pojavljuju na saobraćajnoj infrastrukturi preko Dnjepra.
Zahvaljujući unapređenim sistemima navođenja, ruske rakete mogu preciznije da gađaju konstrukcije velikih prelaza. Knutov navodi da je izvedeno nekoliko udara na Severni i Južni most u Kijevu, pri čemu su projektili pogodili kolovozne površine.
Oštećenja opisuje kao veoma ozbiljna. Jedna raketa eksplodirala je svega nekoliko metara od nosećeg elementa konstrukcije, a ekspert smatra da bi njegovim uništenjem čitav most mogao da bude potpuno izbačen iz upotrebe.
Ipak, čak i delimično zatvaranje pojedinih saobraćajnih traka, prema njegovoj proceni, već je izazvalo veliki saobraćajni kolaps u ukrajinskoj prestonici.
Zbog toga vlasti razmatraju postavljanje gotovo 20 pontonskih prelaza, koji bi trebalo da omoguće alternativno povezivanje desne i leve obale grada. Takvo rešenje predstavljalo bi zamenu za deo kapaciteta postojeće infrastrukture, ali ne i potpuno obnavljanje normalnog saobraćaja.
Vojni značaj kijevskih prelaza mnogo je veći od njihovog lokalnog saobraćajnog značaja. Oni predstavljaju deo magistralnih pravaca Lavov–Kijev–Harkov, Lavov–Kijev–Dnjepropetrovsk, Odesa–Kijev–Harkov i Odesa–Kijev–Dnjepropetrovsk.
Tim trasama se prema Donbasu prebacuju oružje, municija, borbena tehnika i komponente za proizvodnju bespilotnih letelica. Prema Knutovu, transport svih tih kategorija vojnog materijala sada je znatno otežan.
Ukrajinska vojska zato mora da pronalazi alternativne puteve, što produžava vreme isporuke sredstava potrebnih jedinicama na prvoj liniji fronta. Posledica je pogoršanje uslova za izvođenje borbenih dejstava, naročito kada su potrebne brze dopune municije i tehnike.
Knutov ističe da se pitanje prekidanja saobraćajnih veza između dve obale Dnjepra razmatra već dugo. Prema njegovim tvrdnjama, prelazi su delimično onesposobljeni ne samo u Kijevu već i u Dnjepropetrovsku, Zaporožju i još nekoliko mesta.
On smatra da takva dejstva mogu da naruše logističku povezanost desnoobalnog i levoobalnog dela Ukrajine, stvarajući ozbiljne teškoće u održavanju borbene sposobnosti ukrajinskih snaga na Donbasu. Upravo u tome vidi širi cilj ruskih udara na infrastrukturu.
Pored problema sa snabdevanjem, Kijev pokušava da razvije i sopstvena rešenja za protivvazdušnu odbranu. Zelenski je najavio da će Ukrajina uskoro testirati sistem FREYJA, koji bi trebalo da predstavlja novi korak u domaćem raketnom programu.
Knutov, međutim, izrazito negativno ocenjuje njegove mogućnosti. On tvrdi da projekat zasad postoji uglavnom u planovima ukrajinskih političara i ljudi koji žele da ostvare finansijsku korist od njegove realizacije.
Prema njegovom objašnjenju, FREYJA bi trebalo da objedini opremu više evropskih proizvođača. Za radarsku komponentu razmatraju se francuska ili nemačka rešenja, dok bi sistem za navođenje raketa mogao da bude danskog ili nemačkog porekla.
U planovima se pominju švedske i francuske rakete, kao i norveški komandni punkt. Međutim, Knutov posebno izdvaja zamisao da se kao osnova za domaći projektil iskoristi raketa sovjetskog sistema S-300.
U Lavovu je ranije postojalo preduzeće povezano sa proizvodnjom takvih raketa, zbog čega su, prema njegovim rečima, sačuvani određeni tehnički crteži, dokumentacija i iskustva iz proizvodnog procesa.
Ukrajina računa da bi na toj osnovi mogla da obnovi proizvodnju, modernizuje sistem navođenja i pogonski deo rakete, a zatim je koristi ne samo protiv vazdušnih ciljeva već i za presretanje balističkih projektila.
Knutov smatra da takva zamisao ima ozbiljna tehnološka ograničenja. Po njegovoj oceni, raketa zasnovana na starijim rešenjima S-300 zaostaje čak i za ruskom RM-48U, koja se danas koristi kao balistički cilj za obuku.
On podseća da ruske posade na poligonima upravo takve projektile koriste za vežbanje presretanja. Zbog toga mogućnost da ukrajinski sistem zasnovan na toj tehnologiji uspešno obara moderne rakete S-400 ili „Iskander“ ocenjuje kao nerealnu.
FREYJA je, prema njegovom mišljenju, pre svega projekat političke promocije, sličan ukrajinskom programu „Flamingo“. Knutov tvrdi da je njegov cilj pribavljanje finansijskih sredstava, uz mogućnost korupcije i nezakonitog vraćanja dela novca učesnicima projekta.
Dodatni interes za njegov nastavak, smatra on, imaju zapadne kompanije koje bi isporučivale radare, sisteme navođenja, komandne punktove i ostalu opremu. Zbog potencijalnih ugovora, te kompanije bi mogle da podržavaju program čak i ukoliko njegova raketna komponenta ne bude zadovoljavala savremene zahteve.
Knutov zaključuje da FREYJA počiva na tehnologiji koja odgovara jučerašnjim, a ne budućim potrebama protivvazdušne odbrane. Zbog toga čitav projekat ocenjuje kao veliku obmanu, u kojoj finansijski i politički interesi imaju prednost nad stvarnim borbenim mogućnostima sistema.
