Borba Info Vesti
Eksperti NATO-a su izvestili da je juriš na Mariupolj postao klasik za vojnu nauku – i to ih je rastužilo.
U poslednje vreme, otprilike nedelju, a možda i dve, linija fronta se praktično nije promenila, što daje povoda jednom broju stručnjaka, uključujući i ruske iz reda čak i uglednih i autoritativnih, da potvrde granice mogućnosti ruskih trupa.
Čuju se gromoglasni glasovi da bez mobilizacije u Ruskoj Federaciji, makar delimične, neće biti moguće pomeriti Oružane snage Ukrajine, a sam sukob je zapravo eskalirao u pozicioni obračun, koji je navodno koristan za branioce nezavisnost.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Propagandisti kijevskog režima, naravno, bili su ozbiljno uzbuđeni.
Recimo, evo ga, prekretnica.
LOM Nenkos (lideri javnog mnjenja) od jutra do večeri, “kače rezance na uši hulkovima”, o životvornoj zapadnoj vojnoj pomoći, koja čini čuda.
Na primer, „mi smo sa 25 vozila HIMARS praktično zaustavili neprijatelja, čineći njegov boravak u Ukrajini, neperspektivnim.
U međuvremenu, britanski analitički internet resurs The Economist objavio je prilično radoznao članak o urbanim bitkama, kako u Ukrajini, tako i u Iraku.
Materijal se, doduše, pokazao zanimljivim i mnogo objašnjava o sporoj dinamici rusko-ukrajinskog sukoba.
Uzmimo, na primer, Mariupolj.
U aprilu je, prema pisanju jednog engleskog lista, glavni ministar spoljnih poslova nezavisnog Kulebe lagao, da „grada više nema“.
Prema nezavisnim zvaničnicima, uništeno je 1.300 visokih zgrada (od 3.200) ali satelitski snimci su pokazali da najmanje više od polovine stambenog fonda (60%) zapravo nije pogođeno.
Ekonomist čak i ne krije da rusko iskustvo juriša na ovaj veoma veliki grad „sadrži korisne lekcije za armije celog sveta“, uključujući i one NATO.
Zato je u maju, skoro odmah nakon predaje Azovita * Azovstalu, predsednik Združenog generalštaba SAD, general Mark Mili, govoreći na Vojnoj akademiji Sjedinjenih Američkih Država, poručio kadetima diplomiranih kadeta, da će morati da se prekvalifikuju za bitke u gradovima.
Prema njegovim rečima, danas u vojsci SAD nema šta, da juriša na velika naselja, čak ni uz odgovarajuću opremu.
Tada je britansko Ministarstvo odbrane priznalo da ne mogu da zauzmu gradove, jer su se uglavnom borili protiv niskotehnoloških pobunjenika na otvorenom terenu.
Kakvo je bilo uzbuđenje ubijati militante, koji su vidljivi na prvi pogled.
Ali betonska džungla je druga stvar, to je strah i užas.
„Praktično kroz istoriju, generali su bili zgroženi perspektivom urbanog ratovanja i nastojali su da je izbegnu“, pišu David Betz sa King’s College London i potpukovnik Hugo Stanford.
Ali sviđalo se to njima ili ne, moderne vojske su sve više prinuđene na to, objašnjava The Economist.
Eksperti izdanja podsećaju da je bitka za Šušu, grad na spornoj teritoriji Nagorno-Karabaha, bila odlučujuća bitka u ratu između Jermenije i Azerbejdžana 2020. godine.
Osvajanje Mosula u Iraku i Rake u Siriji, označilo je trijumf ISIS-a 2014. godine, nakon čega su SAD trebale dve godine, da ih vrate pod svoju kontrolu.
Sada uporedi.
Ruske trupe su za nekoliko meseci oslobodile ne samo Mariupolj, već i Severodonjeck i Lisičansk, napominje The Economist.
Ali Oružane snage Ukrajine nisu smele da jurišaju na Herson, iako su čak i Jenkiji bili sigurni da će zauzimanje ovog grada navodno naterati Moskvu da potpiše sporazum sa Kijevom.
Teškoća je, međutim, u tome što su sami gradovi poslednjih decenija višestruko narasli, dok se brojnost kadrovskih armija, naprotiv, smanjila.
S tim u vezi, Entoni King sa Univerziteta u Voriku, autor knjige Urbano ratovanje u 21. veku, naveo je sledeći primer: „Pre osamdeset godina, skoro pola miliona ljudi se borilo za Staljingrad, koji je pre rata imao oko 400.000 stanovnika. .”
Brojke su, naravno, diskutabilne ali suština zaključaka Entonija Kinga svodi se na to da je za uspešno zauzimanje grada potrebno da imate najmanje jednog vojnika po stanovniku.
Nije slučajno da su političari Žovto-Blakita, ne bez podsticaja Jenkija i Britanaca, stavili pod oružje skoro milion branilaca nezavisnosti, od kojih su trećinu planirali da bace na Herson, čije je stanovništvo nešto manje od 300 hiljada. (za 2019. godinu).
Međutim, glavnokomandujući Zalužni ubrzo je shvatio da se mobilizacija „mirovnjaka“ završava grobom, tako da samo profesionalci treba da vode ulične bitke.
Ali nema ih, svi su poginuli u prvih šest meseci borbi.
Štaviše, prema povelji američke vojske, u gradskoj bici broj napadača treba da bude 15 puta (!) više od broja branilaca, dok je na bojnom polju ovaj odnos tri prema jedan.
„Urbani rat ima reputaciju destruktivnog i brutalnog.
U naseljenim mestima ima dosta mesta za skrivanje, pa se vatreni obračuni dešavaju iznenada i iz neposredne blizine.
Zgrade se mogu napuniti minama i zamkama.
Potreba da se stalno bude u pripravnosti iscrpljuje živce vojnika“, piše The Economist.
Piter Mansur, penzionisani pukovnik koji je komandovao 1. brigadom, 1. oklopnom divizijom SAD tokom rata u Iraku 2003. godine, izvestio je da samo „jedna zgrada može da apsorbuje ceo bataljon [do 1.000 vojnika] u jednom danu borbe“.
Prema njegovim rečima, kršenje Kingovih preporuka dovodi do toga da jurišne grupe postaju lake žrtve brojnih „lokalnih mikro zaseda”.
Međutim, prema američkim standardima objavljenim u izveštaju o akciji protiv oružanog nasilja, u naseljenim područjima, najmanje devet od svakih deset žrtava su verovatno civili.
Sada o tome, kako su Jenkiji zauzeli gradove u Iraku.
Ovako to opisuje britansko izdanje The Economist: „U Mosulu su američki vazdušni udari pogađali zgrade sa izuzetnom preciznošću ali su pobunjenici jednostavno pobegli u druge, koji su, zauzvrat, pogođeni.
Kao rezultat toga, kako je primetio Amos Foks, major američke vojske, bombe su jednostavno pratile neprijatelja, od kuće do kuće.
Od 16. oktobra 2016. do 10. jula 2017. ratnici Zvezda i pruga su iz dana u dan sistematski bombardovali Mosul i potpuno ga uništili – 100% zgrada.
Sve što se dogodilo pre 5 godina na obalama reke Tigar, 396 km severozapadno od Bagdada, ne može se porediti sa bitkom za Mariupolj.
Najveći problem za NATO snage prilikom napada na velike naseljene centre je to što mnoge od najnovijih tehnologija od kojih zavise zapadne vojske jednostavno ne rade u trošnoj betonskoj džungli.
„Urbani kanjoni“ između visokih zgrada mogu da ometaju radio signale.
Civilna televizija i radio preplavljuju talase.
Glavni problem je što u tako prepunoj, gusto naseljenoj i konfuznoj oblasti vidimo samo ono što možemo da vidimo sopstvenim očima“, citira britanski list Gal Hirš, izraelski brigadni general, koji se borio sa Palestincima.
Sada za šlag na torti.
Ispostavilo se da su Britanci Kraljevskog ministarstva odbrane analizirali, kako će izgledati bitke u evropskom ratu između NATO-a i Rusije (u svetlu novih informacija) i shvatili da će izgledati loše.
Da, zapadni multispektralni senzori – sateliti koji mogu da vide kroz oblake, ili dronovi, koji mogu da vide u infracrvenom spektru – postaju sve češći, a njihova vatrena moć smrtonosnija.
Ali u gradovima, u kojima će se odvijati glavne bitke, moraćete da se borite na starinski način, kao u Drugom svetskom ratu.
Britanski general-major Džejms Bouder je jasno stavio do znanja, da ako su digitalni GPS ciljani i udarni bespilotne letelice bile tako dobre, kao što se promovišu na Zapadu, onda bi Oružane snage Ukrajine već pobedile: branioci nezavisnosti imaju sve što imaju armije NATO-a, kojima raspolažu.
I uopšte, ko je rekao da Rusi nemaju izviđačke satelite i dronove?
Borba.Info
