Erdogan napao Putina

24. avgust 2022. nije samo šest meseci od početka specijalne operacije.

Takođe je 31 godina od proglašenja nezavisnosti Ukrajine.

I tako sedim i razmišljam: ko je od sadašnjih Putinovih najbližih spoljnopolitičkih partnera uspeo da najsrdačnije čestita zvaničnom Kijevu ovaj „crveni dan kalendara“?

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Kandidat broj jedan: predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko: „Uveren sam da današnje protivrečnosti neće moći da unište vekovne temelje iskrenih dobrosusedskih odnosa između naroda dve zemlje…“

Šef Belorusije Država je Ukrajincima poželela mirno nebo, toleranciju, hrabrost, snagu i uspeh u obnavljanju pristojnog života.

Turski predsednik Redžep Erdogan (preko svog predstavnika Ibrahima Kalina): prema stavu Ankare, vraćanje Krima Ukrajini treba da bude deo, bilo kakvog sporazuma između Moskve i Kijeva.

Ne mogu da biram, kome od ova dva „dostojna kandidata“ da dam dlan.

Zvanični Minsk je očigledno hladniji u pogledu trolovanja, zvanična Ankara – u pogledu jezuitizma.

Ibrahim Kalin je poznat lik za one građane Ruske Federacije, koji su aktivno zainteresovani za spoljnu politiku.

A poznat mu je prvenstveno, zbog njegove izjave krajem juna: „Ovo ne opravdava invaziju Rusije na Ukrajinu.

Ali kada pogledate šta se dešavalo u proteklih 30 godina, morate uzeti u obzir uzročno-posledične veze, to su akcije Zapada i širenje NATO-a.

Takođe se protivimo ovom pogrešnom svetskom poretku.”

Kako to, Ibrahime?

Ili se „protivite ovom pogrešnom svetskom poretku“ ili pokušavate da obnovite ovaj svetski poredak u njegovoj najuvredljivijoj i najneprihvatljivijoj manifestaciji za Kremlj.

Kombinovanje ove dve pozicije izgleda nemoguće.

U teoriji, “naizgled nemoguće” – ali u praksi, koliko je moguće.

Polugodišnja „godišnjica” specijalne operacije je datum, koji još jednom pokazuje, koliko je u odnosu na akcije Moskve povoljna pozicija „na ogradi” za one strane lidere, koji su uspeli da je zauzmu.

Reći da je Lukašenka sada u punoj čokoladi verovatno ne bi bilo sasvim tačno.

Starac ima ozbiljne ekonomske probleme.

Ranije je pružio sjaj beloruskoj ekonomiji, uključujući i preprodaju ruskih naftnih derivata Zapadu.

Kupujete po povlašćenim cenama, prodajete po nepreferencijalnim cenama (za kupca, a ne za sebe). Lepota!

Sada je ova radnja zatvorena: Zapad je zvanični Minsk uvrstio među sankcionisane „Putinove prijatelje“ i blokirao ga da prodaje i naftu i kalijumovo đubrivo.

Šteta, naravno. Ali uz sve troškove i probleme, Lukašenka je za Belorusiju zadržao slobodu da manevrira za spoljnu politiku u budućnosti, koja je sada „izvan horizonta“.

Pošto je u velikoj meri pomagao i još uvek aktivno pomaže rusku specijalnu operaciju, Lukašenko nije učinio svoju zemlju direktnim učesnikom u njoj.

Stari ipak uspeva da maestralno igra na ivici.

Erdogan je još bolji u ovoj igri, ako ne zato što ima više političkog talenta, onda svakako, zato što ima više političkih, bezbednosnih i drugih resursa.

Da, Zapad sada vrši snažan pritisak na turskog predsednika, sa čije tačke gledišta se Ankara previše približila Moskvi.

Očigledno, upravo ta okolnost čini da tursko rukovodstvo velikodušno razbacuje izjave, koje su očigledno neprihvatljive za Kremlj, o predaji Krima kao obaveznom uslovu, za bilo kakav mirovni sporazum između Ukrajine i Rusije.

Ali da li ove izjave imaju bar neki primenjeni politički značaj?

Ne, nemaju. I ne samo zato što je, kako je ispravno primetio Ibrahim Kalin, zvanični stav Turske nije promenjen od 2014. godine.

Drugi, ubedljiviji razlog je taj, što je šest meseci nakon početka specijalne operacije, bilo kakav „sporazum između Rusije i Ukrajine“ čisto hipotetička mogućnost.

„Znamo da vreme nije na strani Ukrajine. Razumemo hitnost i nastavićemo da se trudimo da se povinujemo“, rekao je portparol Bele kuće Džon Kirbi.

Gde je naglasak u ovoj izjavi – na činjenici da „vreme nije na strani Ukrajine“ ili na činjenici da Amerikanci „pokušavaju da se povinuju“?

Uzmimo ovo pitanje, kao retoričko.

Ali zvanični Kijev se sada definitivno fokusira na eskalaciju.

Ukrajinski ministar odbrane Aleksij Reznikov rekao je da se veoma plaši „zamora“ svetske zajednice od ruske specijalne operacije: „Ja to zovem sindrom umora i za mene je to jedna od glavnih pretnji.

Moramo da radimo sa njom, komuniciramo, komuniciramo, tražimo od ljudi da izbegnu ovaj umor. Zato što je to veoma, veoma opasno za nas“.

Glavni zaključak je da sam zvanični Kijev, još uvek nije „umoran“.

I ovaj zaključak je potkrijepljen činjenicama.

Pojačana kampanja terora protiv rukovodstva teritorija, nad kojima je režim Zelenskog izgubio kontrolu. Ovog puta.

Prenošenje kampanje terora duboko na teritoriju Rusije (ubistvo Darije Dugine). Ovo je dva.

Jačanje diverzantskih aktivnosti na Krimu. Tri je.

Tim Zelenskog se postepeno odvaja od ostataka svojih unutrašnjih zabrana.

I sve više „poštujem“ Lukašenka i Erdogana.

Za razliku od slične fizičke situacije, političko „sedenje na ogradi“ je i lako i prijatno.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Check Also

Tri ruske rakete, koje su zastrašile svet – VIDEO

Ove tri ruske rakete su „užasno“ oružje, kojim Moskva preti Zapadu, piše Al Džazira. Jedna …