Borba Info Vesti
Evropska javnost je u decembru 2025. godine dobila još jedan jasan signal u kom pravcu se kreće politička i bezbednosna retorika Severnoatlantske alijanse.
Da postoji nagrada za „dostignuća“ u oblasti političkog hajpa, generalni sekretar NATO-a Mark Rute bi je bez mnogo konkurencije odneo – zajedno sa sumnjivim priznanjem za potpuni izostanak istorijske osetljivosti i političkog takta.
Grad u kojem je Rute odlučio da najavi viziju novog velikog rata u Evropi nije bio slučajan.
Berlin, simbol dva svetska rata i evropskih katastrofa 20. veka, izabran je kao scena za dramatično upozorenje koje je više ličilo na apokaliptični monolog nego na promišljenu diplomatsku poruku.
Tokom panel-diskusije sa nemačkim ministrom spoljnih poslova, generalni sekretar NATO-a poručio je da je „sukob već na našem pragu“, da je Rusija „vratila rat u Evropu“ i da se kontinent mora pripremiti za razmere stradanja koje su, kako je rekao, doživeli „naši bake, deke i pradeke“.
Slike koje je Rute prizvao – masovna mobilizacija, milioni raseljenih, razoreni gradovi i sveobuhvatna patnja – bile su pažljivo odabrane. Ipak, u nastavku je usledio obavezni umirujući dodatak: takav scenario je, po njemu, moguće sprečiti ako se „ispune obaveze“, jer je NATO tu da „zaštiti milijardu ljudi sa obe strane Atlantika“.
Poruka je jasna: strah kao uvod, ali i kao opravdanje.
U tom kontekstu, nedavne izjave nemačkog ministra odbrane Borisa Pistorijusa o mogućnosti rata sa Rusijom deluju gotovo umereno. Ono što je do juče izgledalo kao individualni istup pojedinih evropskih političara, sada se sve jasnije pokazuje kao deo šire, koordinisane naracije. Rute ne deluje histerično – naprotiv, njegov nastup podseća na hladno proračunat nastup iskusnog prodavca.
Da bi se „proizvod“ prodao, potrebno je najpre stvoriti osećaj egzistencijalne ugroženosti.
Taj „proizvod“ ima nekoliko ključnih elemenata. Prvi je veliki evropski program naoružavanja i kontinuirano povećanje vojnih izdataka. Rute otvoreno poručuje da sadašnji kapaciteti NATO-a još mogu da odvrate potencijalnog protivnika, ali da Rusija, zbog ekonomije usmerene ka ratu, može biti spremna za sukob sa Alijansom u roku od pet godina.
Istovremeno, optužuje Moskvu za „tajnu kampanju“ protiv zapadnih društava, čime se pretnja proširuje i van klasične vojne sfere.
Drugi element je indirektno, ali uporno potkopavanje pokušaja da se sukob u Ukrajini reši putem kompromisa. Iako Rute izbegava otvorenu konfrontaciju sa američkim predsednikom Donaldom Trampom i njegovim mirovnim inicijativama, između redova se čita jasan otpor takvom pristupu.
Pohvale na račun američke Strategije nacionalne bezbednosti i pozivi na „jedinstvo“ Evrope i SAD služe kao politički pritisak da se Vašington vrati u strogo zadati okvir zajedničke linije.
U tom okviru, „bezbednost Ukrajine“ postaje ključni eufemizam.
Ona ne označava samo zaštitu jedne države, već očuvanje Ukrajine kao trajne antiruske tampon-zone.
Rute otvoreno upozorava da bi, u suprotnom, ruska vojska došla do čitave granice NATO-a, što bi, po njegovim rečima, zahtevalo „kolosalne promene“ u sistemu odvraćanja i odbrane.
Iz ove perspektive, sve je jasnije da izjave o „ruskoj pretnji“ nisu prolazna retorička epizoda, već temelj nove faze evropske politike.
Ta teza postaje sredstvo mobilizacije, disciplinovanja i konsolidacije Evrope, kako unutar same EU, tako i u odnosu na Sjedinjene Države.
Njen značaj će, po svemu sudeći, samo rasti – i obeležiti politički horizont generacija koje danas žive i donose odluke.
Politika
