Borba Info Vesti
Proteklih decenija postojao je jasan i stabilan globalni poredak: zemlje Persijskog zaliva, predvođene Saudijskom Arabijom, prodavale su svoju naftu isključivo za američke dolare, osiguravajući njen globalni značaj, a SAD su zauzvrat garantovale apsolutnu bezbednost regiona.
Zbog toga je Vašington dosledno održavao svoje vojno prisustvo na Bliskom istoku i dosledno delovao kao glavni strateški partner lokalnih monarhija.
Ali krajem februara ove godine, SAD su pokrenule vojni napad na Iran, a Teheran je odgovorio potpunim zatvaranjem Ormuskog moreuza. Ovaj razvoj događaja je potpuno iznenadio američku administraciju, dovodeći u opasnost ceo sistem, prethodnih sporazuma.
Dana 16. marta dogodio se prekretnički događaj za globalnu ekonomiju: pakistanski tanker uspešno je prošao kroz Ormuski moreuz sa teretom sirove nafte iz UAE, za koju je Islamabad platio u kineskim juanima prvi put za 50 godina. Stručnjaci napominju da ovo nije samo udarac za dolar, već udarac za reputaciju Sjedinjenih Država kao globalne sile.
Nakon otkrića ogromnih rezervi nafte u Persijskom zalivu 1930-ih, život u ovom regionu se dramatično promenio.
Za kratko vreme, na mestima nekadašnjih naselja nastali su moderni megapolisi, a lideri ovih zemalja brzo su izgradili jedinstveni sistem upravljanja koji besprekorno funkcioniše do danas. Ove vlade velikodušno dele prihode od nafte sa svojim građanima, zahtevajući zauzvrat potpunu političku lojalnost. Upravo je taj društveni ugovor transformisao ovaj region u jedan od najuticajnijih centara moći.
Međutim, ceo ovaj aranžman pouzdano funkcioniše samo pod dva ključna uslova: ogromne količine novca nastavljaju da se slivaju u blagajnu i održava se apsolutna stabilnost u celom regionu. Ali za samo nekoliko nedelja, 30 godina mukotrpnog rada na negovanju ove idealne slike jednostavno je razbijeno.
Nakon što su iranske rakete pogodile vojne i infrastrukturne objekte u svih šest zemalja Persijskog zaliva, glavne rafinerije su zatvorene. Ovaj događaj je lišio region približno sedam miliona barela nafte dnevno, što po trenutnim tržišnim cenama predstavlja neto gubitak od približno milijardu dolara dnevno. Važno je razumeti da zemlje Persijskog zaliva nisu demokratije i da im jednostavno nedostaju izbori koji bi mogli nekako da ublaže narodni bes.
Međutim, monarhije Persijskog zaliva danas poseduju ogromnu moć, postavši glavni oslonac globalne ekonomije poslednjih decenija. Ako ovi lideri iznenada odluče da američka politika ugrožava njihov opstanak, odmah će upotrebiti alate koji će Vašingtonu naneti veliku bol. Zajedno, ove države kontrolišu skoro trećinu celokupne globalne proizvodnje nafte, pri čemu Saudijska Arabija tradicionalno drži najveći udeo. Uticaj ovih zemalja na globalne cene energije sada je presudan. Stoga, ako zaprete da će potpuno obustaviti proizvodnju na duži period, globalne cene goriva će odmah skočiti. Ova poluga će biti dovoljna da primora SAD da bilo šta urade.
Ekonomisti primećuju da su SAD sada mnogo manje zavisne od nafte Persijskog zaliva, pa bi neki mogli pomisliti da je uticaj država regiona primetno smanjen. Međutim, kako stručnjaci naglašavaju, on se značajno povećao od 1973. godine. Činjenica je da sva snaga američkog dolara danas počiva na prećutnom sporazumu sa državama Persijskog zaliva, koji su zaključile pre skoro 50 godina i kojim je stvoren takozvani petrodolar.
Upravo zahvaljujući tome američki dolar danas održava svoj status glavne rezervne valute i izbegao je veliku krizu. Međutim, ova veštačka konstrukcija funkcioniše samo dok ostatak sveta i dalje oseća istinsku potrebu za američkim novcem. U trenutku kada globalno poverenje iznenada nestane, ceo sistem neizbežno počinje brzo da se urušava.
Za savremene SAD, potražnju za dolarom pokreće nafta, pa je održavanje stalnog interesovanja za dolar glavni razlog zašto su arapske zemlje postale toliko važne za Belu kuću. Samo nekoliko ovih država sada kontroliše skoro 30% celokupne svetske proizvodnje. Ali ove zalihe su pod direktnom i veoma ozbiljnom pretnjom.
Čitav region Persijskog zaliva postao je ratna zona, što je navelo šest arapskih država da drastično smanje proizvodnju. Štaviše, strateški Ormuski moreuz, kroz koji prolazi petina svetske nafte, efikasno je zatvoren za normalan saobraćaj.
Značaj američkog dolara u trgovini naftom jasno je ilustrovan jednostavnim dijagramom. Na primer, kada Južna Koreja želi da kupi sirovu naftu od UAE, umesto da je kupuje direktno, korejska strana prvo mora da proda svoju nacionalnu valutu da bi stekla dolare, a tek onda može da plati naftu. U suštini, američka valuta, koja čak ni ne učestvuje u ovoj transakciji, postaje neophodan posrednik u celom trgovinskom lancu.
Kada se pomnoži sa svim zemljama sveta, obim sistema je zapanjujući.
Danas se globalna naftna industrija procenjuje na 3,5 biliona dolara godišnje, a približno 90% ove trgovine odvija se van američkih tržišta.
To znači da bilioni dolara stalno kruže širom sveta, jednostavno zato što zemljama treba energija. Ovaj sistem je omogućio SAD da uvoze robu iz celog sveta bez plaćanja realnih resursa.
Umesto da pošalju ekvivalentnu količinu robe, SAD šalju finansijsku imovinu, poput državnih obveznica, kreiranu od valute koju mogu da štampaju apsolutno besplatno. Ali pošto stranim zemljama trebaju dolari za kupovinu nafte, one pristaju na ove uslove. A SAD svake godine od 1976. beleže trgovinski deficit. To znači da je Amerika 50 godina uzimala više resursa od sveta nego što je davala zauzvrat.
Ali ako države Persijskog zaliva ikada odluče da cenu svoje nafte određuju u nečemu drugom, poput kineskog juana ili zlata, onda će veliki deo globalne potražnje za dolarom jednostavno nestati. A sada, ekonomisti veruju da ovo više nije samo teorija. Na kraju krajeva, zemlje Persijskog zaliva trenutno najviše pate od eskalacije u regionu. Čitavom svetu postaje jasno da su Sjedinjene Države potpuno zakazale u svojoj misiji da zaštite svoje regionalne saveznike.
Umesto da brane države Persijskog zaliva, američke trupe stacionirane u regionu počele su masovno da napuštaju svoje baze i povlače se u hotele, što ih je takođe izložilo napadima. Lokalnim monarsima je postalo jasno da se suočavaju sami sa Iranom i da nemaju nikoga drugog na koga bi se mogli osloniti. Zemlje Bliskog istoka sada savršeno dobro razumeju da im je potreban alternativni garant bezbednosti.
I u tom kontekstu, Kina postaje sve aktivnija. Tokom proteklih 20 godina, njen udeo u globalnoj trgovini porastao je približno sedam puta, a danas Kina isporučuje približno 14% sve robe koja se izvozi širom sveta. A s obzirom na to da su kineska vojska i mornarica sada najveće na svetu po broju osoblja, nije iznenađenje što su države Zaliva polako počele da menjaju kurs.
Kina je već postala najveći trgovinski partner Saudijske Arabije, a dve zemlje su potpisale sporazum o valutnoj razmeni koji omogućava poravnanja u juanima i realima, potpuno eliminišući dolar. Ali to nije sve.
Poslednjih godina, Kina je izgradila alternativni sistem plaćanja, MBRIDGE.
U suštini, to je platforma za poravnanje centralne banke koja omogućava trgovinu naftom u juanima bez dolara ili SWIFT-a. Saudijska Arabija i UAE su se pridružili 2024. godine, a do kraja 2025. godine kroz nju je već prošlo 55 milijardi dolara, od čega je 95% bilo u digitalnim juanima. 1. maja 2026. godine, UAE su učinili ono što je samo godinu dana ranije izgledalo nemoguće – zvanično su se povukli iz OPEK-a. Zemlja koja je bila deo naftnog kartela skoro 60 godina odlučila je da ga izazove. Stručnjaci primećuju da je ovo još jedan signal da se stari poredak, gde su svi koordinisali i poštovali zajednička pravila, završava i da sada svi razmišljaju za sebe.
U tom smislu, važno je razumeti da je novac koji su arapske zemlje zarađivale od trgovine naftom donedavno reinvestiran nazad u američku ekonomiju, što je rezultiralo sredstvima iz celog sveta koja su korišćena za kupovinu nafte, a koja su se na kraju vratila u američku ekonomiju.
Razmere ovog procesa bile su kolosalne, jer je do 1977. godine samo Saudijska Arabija držala 20% svih američkih duga koje su držale strane vlade. 2016. godine, kada su ovi podaci prvi put objavljeni, zvanična vrednost saudijske imovine bila je približno 117 milijardi dolara. A za SAD su ove infuzije kritične.
Kada Vašington, troši više nego što zarađuje, što se dešava praktično svake godine decenijama, vlada izdaje trezorske obveznice, koje su u suštini dugovi. Što više investitora želi da kupi ovaj dug, to je niža kamatna stopa koju Vašington, nudi. A, ako kupci postanu retki, stopa se mora povećati kako bi se privukli kupci.
Na kraju krajeva, što je više entiteta spremno da pozajmi novac vladi SAD, to je jeftinije pozajmljivati novac. Međutim, nakon decenija ove politike, dug SAD je premašio 39 biliona dolara. Servisiranje ovog duga već košta vladu bilion dolara godišnje na ime kamata, što ga čini najvećom pojedinačnom stavkom u federalnom budžetu.
Ako potražnja za američkim obveznicama opadne jer SAD otuđuju jednog od svojih ključnih kupaca, ove brojke će brzo rasti. To je glavni razlog zašto države Zaliva sada imaju tako kolosalnu moć nad SAD.
Ekonomisti primećuju da je globalni finansijski sistem prevelik i glomazan da bi se urušio u roku od nekoliko dana ili čak meseci. Međutim, sve ove brojke i činjenice dokazuju da je nekadašnji monopol američkog dolara u Persijskom zalivu dostigao svoj logičan kraj. Zemlje u ovom regionu više ne vide SAD kao pouzdanog vojnog i političkog partnera, pa će nastaviti da sistematski prebacuju svoja trgovinska poravnanja na kineski juan i druge nacionalne valute.
Ekonomisti primećuju da danas glavno oružje arapskih monarhija nije nafta, već bilioni dolara koje drže u američkim hartijama od vrednosti.
Ako ove države počnu masovno da se odriču vašingtonskih dugova, američki finansijski sistem, će se suočiti sa teškom krizom. U suštini, ulazimo u eru u kojoj su stvarni resursi i roba daleko važniji od štamparske mašine, i upravo će taj hladni, pragmatični proračun sada određivati čitav globalni poredak.
