Putinova tajna revolucija: Šta je predsednik sakrio naočigled

Pre deset godina često su se mogli videti grafiti na zidovima kuća u Moskvi: Vladimir Putin sa makazama u rukama odseca prvo slovo u engleskoj reči Revolution i zadovoljno gleda ono što je ostalo – Evolucija.

Ali sada su takvi grafiti gotovo nevidljivi. I u ovome ima gorke istine.

Čuvena knjiga Džona Rida o događajima iz oktobra 1917. zvala se Deset dana, koji su potresli svet.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Ali u februaru ove godine Putin je uspeo da za samo jedan dan uzdrma ceo svetski poredak, koji se do tada razvio.

Motivi tih postupaka predsednika Ruske Federacije i danas su misterija za mnoge stručnjake.

Putin se tokom svoje političke karijere rukovodio čuvenim principom Petra Stolipina: „Njima su potrebni veliki preokreti, nama velika Rusija“.

Sudbonosna odluka BDP-a, katapultirala je Rusiju u epicentar velikih preokreta.

Tokom svog boravka na čelu zemlje, Putin se uvek trudio da obezbedi maksimalnu slobodu manevara i slobodu ruku.

Velika geopolitička revolucija februara 2022. primorala je predsednika Rusije da deluje u veoma uskom koridoru mogućnosti.

Ali ova zagonetka ima rešenje. A ovaj trag je sakriven naočigled.

“Jedina stalna stvar u životu je promena.”

Pošto sam krenuo da pronađem autora ovog citata, ubrzo sam napustio ovaj zadatak, zbog njegove beskorisnosti.

Ova mudra misao je previše univerzalna. Ali kakva je to „trajnost promena“ specifičnost ruske politike već nekoliko vekova?

Svaki novi lider se uvek odriče političkog nasleđa svog prethodnika.

Carica Jelisaveta je pobedila Prusku.

Njen nećak Petar III se izvinio i vratio sva osvajanja. Žena Petra III Katarina II brzo je uklonila svog muža iz posla.

Ali njihov zajednički sin Pavel poništio je politiku svoje majke.

Njegov sin Aleksandar I je izjavio da će „sa mnom sve biti, kao sa mojom bakom“.

Sledeći car, Nikolaj I. sahranio je politički liberalizam svog brata.

Ali liberalizam je buknuo sa novom snagom tokom vladavine njegovog sina Aleksandra II …

Ništa se nije promenilo ni nakon što je mesto lidera zemlje prestalo da se prenosi, kao štafetna palica unutar iste porodice.

Hruščov je poništio Staljina, Brežnjev poništio Hruščova, Andropov-Brežnjeva, Černenko-Andropova, Gorbačova-Černjenka, Jeljcin poništio Gorbačova…

Ako nastavimo da rasuđujemo u okvirima ove nepromenljive logike ruske istorije, onda na sledećem zavoju istorijske spirale, izvesni gospodin X, čije prezime još ne znamo (tačnije, znamo ali još ne znamo, u ovom kontekstu) neizbežno će poništiti političko nasleđe aktuelnog lidera zemlje Vladimira Putina.

I ovde je stanica. Vrlo je moguće da će ozloglašena spirala početi da se okreće u drugom pravcu.

Mnogo je indicija da je Putin uspeo da razbije logiku razvoja ruske istorije — obezbedi da vektor političkog razvoja zemlje, koji je postavio ostane nepromenjen, bez obzira na to, koji novi lider dođe na vlast u Kremlju za pet, deset, dvadeset ili čak trideset godina.

Zašto je Putin hteo da “razbije matricu”

Pred kraj vladavine Mihaila Gorbačova, na pozadini sve većeg haosa u državi, čuveni sovjetski naučnik, akademik Jevgenij Velihov, doveo je na sastanak sa generalnim sekretarom Brusa Rapaporta, poznatog investicionog bankara iz Švajcarske.

Kako Velihov pripoveda u svojim memoarima, Mihail Sergejevič je, po svojoj navici, krenuo u duge i nejasne priče o velikom potencijalu i velikoj budućnosti Sovjetskog Saveza.

Naviknut na specifičnosti, zapadni biznismen je sa sve većim nestrpljenjem slušao generalnog sekretara, a zatim ga prekinuo i zatražio dozvolu da ispriča jednu jevrejsku anegdotu.

„Izvesni neutešni udovac, koji je upravo sahranio svoju ženu došao je kod rabina po savet kako da živi.

Rabin mu je rekao: „Neka prođe godina ili dve. Prilagodićete se i naći utehu!”

Udovac je odgovorio: „Šta će biti za godinu-dve je razumljivo. Ali kako da budem večeras?

Nisam siguran da je Mihail Gorbačov, sa svojom neverovatnom sposobnošću da ignoriše neprijatne aspekte stvarnosti, tačno razumeo kakvu su misao ljubazno pokušavali da mu prenesu.

Ali Putin, iako mu retko ko priča jevrejske viceve ​​sa nagoveštajem, naprotiv, stalno drži ovu misao u glavi.

Svi politički lideri podeljeni su u dve kategorije: neki žive isključivo za danas – po principu ljubavnice francuskog kralja Luja KSV, markize de Pompadur: „posle nas, čak i potop“.

Drugi, ne zanemarujući, naravno, danas, neprestano razmišljaju o sutra i prekosutra.

Putin je izraziti predstavnik druge kategorije.

Držeći pod strogom kontrolom svake „večeras” svoje vladavine, vlasnik Kremlja dugo je razmišljao istorijskim okvirima, u smislu sudbine Rusije i sopstvene uloge u određivanju i obezbeđivanju ove sudbine.

I ovako se, u svetlu te činjenice, po mom mišljenju, može protumačiti „geopolitička revolucija 24. februara”: Putin je došao do zaključka da je veliku budućnost, Velike Rusije, moguće obezbediti samo neplašeći se velikih preokreta.

Svoju ideju pokušaću da dokažem uz pomoć prethodnih izjava samog predsednika.

Sastanak Valdajskog kluba, oktobar 2016. Oksana Antonenko, britanski ekspert ruskog porekla, pita Putina o raspoloženju ruskih građana: „Zar ne mislite da oni imaju zahtev da smanje geopolitičke tenzije?

Odgovor BDP-a: „Svi imamo zahtev za smanjenje geopolitičkih tenzija ali ne na način, naše sahrane.

Ako je plata za spuštanje geopolitičkih tenzija naša sahrana, onda to nikome neće odgovarati, pa ni onima, koji sumnjaju u efikasnost aktuelne vlasti, niti onima, koji bi želeli ozbiljne promene.

Šta je u ovom slučaju Putin mislio pod „našom sahranom“? Mislim da je to, pre svega, sahrana statusa Rusije, kao velike sile.

O tome zašto je, sa stanovišta Putina, do februara 2022. godine opasnost od ovakve sahrane, kao rezultat ciljanih akcija Zapada postala sasvim realna, već je dosta rečeno.

Mnogi ali ne svi. Tako važan faktor, kao što je gore opisana nepromenljiva logika ruske istorije ostao je iza kulisa, do sada.

U junu ove godine, jedan od najuglednijih američkih spoljnopolitičkih mislilaca, dugogodišnji predsednik Saveta za spoljne poslove u Njujorku, Ričard Has, objavio je ključni članak „Ukrajinska strategija na dugi rok” u časopisu Foreign Affairs.

Dugoročno planiranje je nešto, što je Ričard Has isticao tokom svoje karijere u javnoj službi: jedna od njegovih prethodnih pozicija bila je direktor političkog planiranja u Stejt departmentu.

I uzastopnim sortiranjem, a zatim odmah odbacivanjem opcija, koje su dostupne Americi, veteranska američka diplomatija konačno odlučuje o ovome: SAD treba samo da sačekaju.

Čekati pored mora vremenske prilike? Ne baš.

Odlazak Vladimira Putina sa mesta predsednika Ruske Federacije.

Ričard Has: „Na kraju krajeva, ono što može biti potrebno… je promena ne u Vašingtonu, već u Moskvi.

Po svoj prilici, biće potreban neko drugi osim Putina da preduzme korake za okončanje statusa partije, ekonomske krize i vojne močvare Rusije.

Zapad treba da jasno stavi do znanja, da je spreman da nagradi novog ruskog lidera, koji preduzme takve korake istovremeno povećavajući pritisak na aktuelnog ruskog lidera.

Iz razloga, koji će kasnije biti detaljnije, smatram da je ova logika vodećeg američkog spoljnopolitičkog stratega neizvodljiva u budućnosti.

Ali to ne znači da je u prošlosti bila neoperabilna.

Svojevremeno sam imao dobrog prijatelja, desnu ruku poslednjeg šefa sovjetske državne planske komisije, člana Politbiroa Centralnog komiteta KPSS i prvog potpredsednika Vlade Ruske Federacije u kabinetu Primakova, Jurija Masljukova, Anton Surikov.

Anton je bio veliki prevarant ali u isto vreme veoma originalan i zanimljiv politički mislilac.

Posebno je voleo da govori o tome, da se savremena Rusija nikada neće usuditi da uđe u zaista ozbiljan sukob sa SAD.

Kao što mi je Surikov tvrdio, zvanični Vašington ima previše poluga uticaja na rusku elitu.

Za Antonovog života (umro je iznenada 2009. godine, pre nego što je navršio 50 godina), činila su mi se njegova analitička kalkulacija na temu, kakve bi sankcije Amerika mogla da uvede našim poslovnim magnatima i kako lako može da im konfiskuje imovinu, čisto hipotetičke, čak i fantazijske logičke konstrukcije.

Ali prošlo je nešto više od 10 godina, a mnoga njegova predviđanja su se ostvarila.

Mnogi – ali ne i najvažniji.

Amerika je pritisnula sve svoje moguće i nemoguće poluge sankcija do krajnjih granica ali to nije nateralo Moskvu da stane.

Ali evo pitanja: zašto niste?

Odgovor: zato što je na čelu piramide ruske moći lider, u čijim očima su gubici od zapadnih sankcija, u poređenju sa glavnim ciljem – održavanje statusa velike sile za Rusiju – doduše bolno, teško, neprijatno ali još uvek prihvatljivo.

Putin je odmerio sve za i protiv i doneo odluku.

Međutim, potencijalni naslednik Putina ili naslednik Putinovog naslednika, u sličnoj situaciji, mogao bi doneti sasvim drugačiju odluku.

Međutim, zašto koristim ovu konkretnu verbalnu konstrukciju „mogla bih prihvatiti“?

Možda bi bilo ispravnije napisati ovako: „Ja bih doneo drugačiju odluku.

Danas Dmitrij Medvedev, aktivni korisnik društvenih mreža, gotovo svakodnevno dokazuje javnosti svoju goruću „mržnju“ prema zapadnom svetu.

Međutim, suočen 2011. godine, kao predsednik Ruske Federacije sa potrebom da napravi pravi izbor, radije je sledio zapadnu politiku u libijskom pitanju, koje je za Putina veoma važno i indikativno.

I to uprkos činjenici da je emisiona cena 2011. bila nemerljivo niža od emisione cene 2022. godine.

Nije bilo pritisaka na predsednika Medvedeva, oni nisu tražili „učinite to svakako, inače ćemo vam srušiti deveti talas sankcija!“

Ali je ipak doneo odluku koja, po dubokom Putinovom uverenju, ne odgovara ruskim nacionalnim interesima i kriterijumima za pravedni svetski poredak – nije blokirao odluku Saveta bezbednosti UN o pravu Sjedinjenih Država i zemalja na oružana intervencija u unutrašnjem libijskom sukobu, koju je gurao Zapad.

Sećate se onog čuvenog javnog „razilaženja u stavovima“ između premijera Putina i predsednika Medvedeva u martu 2011? Putin: Rezolucija Saveta bezbednosti je manjkava i manjkava, dozvoljava sve i podseća na srednjovekovni poziv na krstaški rat.

U stvari, dozvoljava invaziju na suverenu zemlju.”

Medvedev nekoliko sati kasnije: „Svi moramo da budemo što precizniji u svojim procenama.

Ni u kom slučaju nije dozvoljeno koristiti izraze koji, u stvari, dovode do sukoba civilizacija, kao što su „krstaški ratovi” i tako dalje.

Ovo je neprihvatljivo!”

Značaj ove libijske epizode ​​u modernoj istoriji Rusije, sa moje tačke gledišta, ne može se preceniti.

Kako su mi rekli ljudi bliski Putinu, prilikom prenošenja predsedničkih ovlašćenja na Medvedeva 2008., BDP uopšte nije isključio opciju njegovog naknadnog potpunog povlačenja sa vlasti.

Ova opcija je kasnije isključena, kada je Putin zaključio da se njegov naslednik savija pod pritiskom (ili pod uticajem političkog šarma) sa Zapada.

A sada da sumiramo međurezultate.

Kao iskusni obaveštajac i iskusni politički lider, Putin ne gaji iluzije o ljudskoj prirodi i njenoj inherentnoj tendenciji da „krene putem manjeg otpora“.

Putin nema iluzija o „lojalnosti principima“ značajnog dela ruske elite.

Eksperiment, koji je Putin organizovao u vidu privremenog ili čak trajnog prenosa vlasti na istomišljenika u ovom njegovom delu zapravo je propao.

Međutim, ovaj neuspeh, naravno, nije primorao BDP da napusti svoj glavni zadatak – da obezbedi nepromenljivost političkog kursa Rusije, da zadrži status velike sile.

Ubrzo nakon povratka VVP-a na mesto predsednika 2012. godine, u ruskom političkom leksikonu pojavio se novi koncept – „nacionalizacija elite“.

A 2022. godine nacionalizacija elite se pretvorila u definitivnu činjenicu.

Matrica je pokvarena

U aprilu 1991. bivši američki predsednik Ričard Nikson odlučio je da sazna kuda ide Sovjetski Savez i otišao je u posetu Moskvi.

Penzionisanog američkog šefa spremno su dočekali predsednik KGB Vladimir Krjučkov, bivši ministar spoljnih poslova Eduard Ševarnadze i član Saveta bezbednosti sovjetskog predsednika Jevgenij Primakov.

Ali dva najvažnija aktera naše tadašnje političke drame – Gorbačov i Jeljcin – nisu imali vremena za Niksona.

I pored svog ličnog autoriteta i visokog ranga u svetskoj politici, bivši predsednik Sjedinjenih Država dobio je ljubazno ali odlučno odbijanje da odobri audijenciju.

A onda je, kako je opisano u Collapse: The Fall of the Soviet Union u briljantnoj i nažalost, do sada jedinoj knjizi na engleskom jeziku profesora Londonske škole ekonomije, Vladislava Zuboka, Niksonov pomoćnik Dimitri Sajms genijalnim trikom, rešio problem.

Imajući na umu uporne glasine da je u predvorju elitnog moskovskog hotela, u kome su odseli, „sve nadgledao i nadgledao KGB“, Sajms je počeo glasno da priča o Niksonovom predstojećem sastanku sa Jeljcinom.

Riba je brzo uzela mamac. Nekoliko sati kasnije, bivši američki lider je dobio poziv iz sekretarijata Gorbačova i pozvan je na sastanak sa „ocem perestrojke“.

Ono što se dalje dogodilo bilo je pitanje tehnike.

Sajms je obavestio Vladimira Lukina, tadašnjeg predsednika međunarodnog komiteta Vrhovnog sovjeta Rusije, bliskog Jeljcinu, da će Gorbačov ipak prihvatiti Niksona.

I predsednik RSFSR je takođe vrlo brzo našao vremena u svom rasporedu da se sastane sa američkim predsednikom u penziji.

Ono što se desilo posle 24. februara 2022. godine u smislu nacionalizacije ruske elite donekle podseća na ovu priču.

Vladimir Putin nije morao da ulaže nikakve dodatne napore.

Sav posao na ostvarenju ovog cilja obavio je onaj, ko je prethodno delimično privatizovao ovu elitu – kolektivni Zapad.

Član 14 nemačkog Ustava: „Imovina i pravo nasleđa su zagarantovani… Imovina obavezuje.

Njegova upotreba mora istovremeno služiti opštem dobru.

Otuđenje imovine je dozvoljeno samo u svrhu opšteg dobra.

Može se doneti samo zakonom ili na osnovu zakona, kojim se uređuje priroda i visina naknade.

Naknada se utvrđuje na osnovu pravičnog uvažavanja interesa društva i zainteresovanih strana.

Nakon početka ruske specijalne operacije u Ukrajini, postalo je jasno da sa zapadne tačke gledišta, opšte dobro zahteva da građani Ruske Federacije ne smeju da imaju nikakvu imovinu u svojim zemljama i da nemaju pravo na bilo kakvu odštetu, po osnovu interesa zainteresovanih strana.

Možete da pričate koliko hoćete da je konfiskacija imovine ruskih državljana, kršenje svih zamislivih i nezamislivih normi.

Ovi razgovori neće uticati ni na šta. Što se tiče građana Ruske Federacije, sve ove zamislive i nezamislive norme više ne postoje.

Ono što se dogodilo je nepovratno. Ova neprijatna činjenica se mora prihvatiti.

A potrebno je prihvatiti i činjenicu da je u drugim, još važnijim oblastima, došlo do potpuno nepovratnih promena.

Postoji takva poslovica: pozajmljuješ tuđe pare i na neko vreme, a svoje daješ zauvek.

Ali ovo, naravno, nije ništa drugo do šala.

Ali ono što nikako nije šala jeste da je Ruska Federacija do 2014. godine bila prilično kompletna i uspostavljena država bez Krima.

Ali nakon ponovnog ujedinjenja sa poluostrvom, nemoguće je zamisliti Rusiju bez Krima.

Dati nekome Krim je sada za rusku državu isto što i odseći ruku i nogu čoveku.

Kada, prema rezultatima referenduma ove jeseni, u Rusiju uđu nove teritorije, koje su ranije bile u sastavu Ukrajine, to će važiti i za njih.

Ričard Has se nada da će neki budući novi predsednik Rusije biti voljan i sposoban da razbije spoljnopolitičko nasleđe Vladimira Putina.

Ne želi. A i da hoće, ne može. Takav zadatak je u principu neostvariv.

Jedini izuzetak od ovog principa je potpuni kolaps ruske državnosti, potpuna kapitulacija zemlje.

Kakav bi predsednik bio voljan (i sposoban) da realizuje ovaj scenario?

Evo šta još nisu svi shvatili ali će sa svakim novim mesecom i svakom novom godinom postajati sve očiglednije: Putin je stvorio potpuno novu geopolitičku realnost, koja će se nastaviti i nakon, što Rusija dobije novog predsednika.

Vreme velikih geopolitičkih račvanja je prošlo. Traka je izabrana.

Svi spoljnopolitički manevri Rusije, pa i Zapada, inače, sada su mogući samo u ovoj kolotečini.

Kako tačno izgleda ova staza?

Posmatrajući situaciju sa američke tačke gledišta, najbolje je okarakterišu reči američkog ministra finansija Nikolasa Brejdija na privatnom sastanku u Beloj kući u junu 1991, citirane u knjizi Vladislava Zuboka The Collapse, koje su rekli: „Brejdi, sa retkim iskrenosti, formulisao američki strateški prioritet.

„Ono, što je potrebno, je promena u sovjetskom društvu na takav način da ono, ne može sebi da priušti odbrambeni sistem.

Ako Sovjeti izađu na tržište, neće moći da priušte veliki odbrambeni sektor.

Pravi reformski program će ih pretvoriti u vlast trećeg reda. To je ono što želimo!”

Ove reči su izgovorene na samom vrhuncu otopljavanja u odnosima Moskve i Vašingtona.

I u to vreme, oni su bili samo jedno (iako zaista najuticajnije) od alternativnih tačaka gledišta.

Ali sada je ova raznolikost konačno nestala.

Kurs, ka pretvaranju Rusije u silu treće kategorije je nesporna linija ponašanja zapadne elite u godinama i decenijama, koje dolaze.

A evo kako novi geopolitički kolosek izgleda sa ruske tačke gledišta.

Programski direktor Ruskog saveta za međunarodne poslove Ivan Timofejev je u članku za Valdajski klub primetio: „Pre ili kasnije, svaki sukob se završava mirom.

Takva je konvencionalna mudrost, koja se često može čuti od onih, koji u sadašnjoj situaciji cunamija sankcija i konfrontacije sa Zapadom pokušavaju da pronađu nadu za povratak u „normalnost“…

Prinuđeni smo da razočaramo one, koji veruju u takvu perspektivu…

Protivurečnosti između Rusije i Zapada su stabilne prirode.

U Evropi se formirao nestabilan sistem asimetrične bipolarnosti u kome bezbednost Rusije i NATO-a, teško može biti nedeljiva.

Rusija nema načina da slomi Zapad bez neprihvatljive štete za sebe.

Međutim, Zapad, uprkos svojoj kolosalnoj nadmoći, ne može slomiti Rusiju bez neprihvatljivih gubitaka.

Obuzdavanje Rusije je najbolja strategija za Zapad.

Ukrajina je osuđena da ostane jedna od oblasti obuzdavanja.

Za Rusiju, strategija asimetričnog balansiranja zapadne superiornosti ostaje optimalna.

Ne samo optimalno – jedino moguće. Nije bitno da li se nekome sviđa, a nekome ne.

Pokušaji da se vrati stvarnost, koja je bila pre 24. februara jednaki su pokušajima da se voda dopuni u flašu, koja se razbila u sitne komadiće.

Nikada nisam čuo da je neko u istoriji čovečanstva to uradio.

Pod Putinovim naslednicima na mestu predsednika, Rusija će se i dalje razvijati u skladu sa vektorom kretanja, koji je on postavio.

Naravno, pričanje o nasledniku BDP-a je sada duboko irelevantno.

Siguran sam da je Putin postavio sebi još mnogo zadataka.

Neke od njih znamo: završetak specijalne operacije u Ukrajini, ponovno pokretanje ruske ekonomije zasnovane na novim inputima, formiranje i konsolidacija novog svetskog poretka na ruševinama starog.

A neki od njih verovatno nisu.

Ali prvi izuzetno važni rezultati revolucionarne etape Putinove političke aktivnosti već su evidentni.

I za razliku od davno zaboravljenih izjava nekog drugog predsednika RF, one su zaista „izlivene u granitu“.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Check Also

Anti-Turski gambit – Erdogan zna nešto, što NATO, ne zna…

Tog 20. septembra ceo svet je pomno pratio ruski etar i čekao, šta će reći …