Borba Info Vesti
Zapadne trgovinske barijere nisu zaustavile kinesku ekonomsku ekspanziju, ali se iza rekordnih rezultata Pekinga pojavljuje problem koji bi mogao da promeni odnose najvećih svetskih sila.
Kina nastavlja da povećava izvoz uprkos carinama, tehnološkim ograničenjima i pokušajima zapadnih država da smanje zavisnost od kineske proizvodnje. Njene kompanije sve snažnije konkurišu američkim i evropskim proizvođačima, ne samo u tradicionalnim industrijama već i u sektorima koji su decenijama predstavljali tehnološku prednost Zapada.
Posebno je značajno što se kineski uspeh više ne zasniva prvenstveno na jeftinoj radnoj snazi. Industrijski sistem izgrađen tokom prethodnih decenija omogućio je domaćim kompanijama da istovremeno povećavaju proizvodnju, unapređuju tehnologiju i smanjuju troškove. Međutim, upravo veličina tog sistema stvara nove zahteve koje Peking ne može da reši isključivo sopstvenim industrijskim kapacitetima.
Spoljnotrgovinski suficit Kine u prvih deset meseci 2026. godine dostigao je 1,04 biliona dolara, čime je granica od bilion dolara premašena mesec dana ranije nego prethodne godine. Kineski proizvođači sve više potiskuju zapadne konkurente u automobilskoj industriji, elektronici, energetici i industrijskom inženjerstvu, dok izvoz jeftine robe široke potrošnje više nije glavni pokazatelj njihove snage.
Dodatni podsticaj došao je od globalne trke u razvoju veštačke inteligencije. Potražnja za računarskim kapacitetima i visokotehnološkom opremom povećala je narudžbine kineskih proizvoda. U oktobru 2026. izvoz je porastao za 35,2 odsto u odnosu na isti mesec prethodne godine i dostigao 412,3 milijarde dolara. Tokom prvih deset meseci izvoz mikročipova povećan je za 111 odsto, a ukupni izvoz visokotehnoloških proizvoda za 47,9 odsto.
Ovakvi rezultati predstavljaju završnicu industrijskog preobražaja započetog pre gotovo pola veka. Kada je kineski lider Deng Sjaoping 1978. godine pokrenuo reforme i otvaranje ekonomije, Kina je bila pretežno poljoprivredna i tehnološki zaostala zemlja. Godišnji robni izvoz bio je manji od deset milijardi dolara, odnosno približno 0,8 odsto ukupnog svetskog izvoza.
Osnivanje specijalnih ekonomskih zona, poreske olakšice za strane investitore i ulaganja u luke, energetiku i saobraćaj omogućili su korišćenje ogromnih rezervi jeftine radne snage. Najpre je rastao izvoz odeće, obuće i igračaka, a tokom devedesetih strane kompanije počele su da organizuju sklapanje televizora, računara i kućnih aparata u kineskim fabrikama.
Pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji 2001. godine dodatno je ubrzalo razvoj. Kineski robni izvoz povećan je sa 266 milijardi dolara te godine na 3,77 biliona dolara u 2025, čime je zemlja dostigla udeo od 14,4 odsto u globalnom izvozu robe.
Peking je istovremeno postepeno menjao industrijsku politiku. U početku je privlačio strane proizvođače, zatim podsticao osnivanje domaćih kompanija za proizvodnju komponenti i opreme, da bi od druge decenije ovog veka sve veću prednost davao sopstvenim tehnologijama.
Program „Proizvedeno u Kini 2025“, usvojen 2015. godine, postavio je razvoj robotike, mašinskih alata, energetske opreme i novih materijala među državne prioritete. Poreske olakšice, povoljni krediti, finansiranje istraživanja i podsticanje domaće potražnje, uključujući subvencije kupcima električnih automobila, omogućili su povećanje proizvodnje uz istovremeno smanjenje troškova.
Kina je tako prestala da bude prvenstveno mesto za sklapanje proizvoda stranih kompanija. Razvila je sopstvene automobilske i elektronske brendove, savladala proizvodnju industrijske opreme, baterija i solarnih panela i postala jedan od vodećih svetskih dobavljača savremenih energetskih tehnologija.
U međuvremenu su kineske plate porasle, pa se proizvodnja koja zahteva veliki broj radnika sve više premešta u Vijetnam, Bangladeš i Indiju. Ipak, kineska industrija nije izgubila konkurentnost, jer njena glavna prednost više nije cena rada, već organizacija celokupnog proizvodnog sistema.
Proizvođač električnih automobila u Kini može u neposrednoj blizini da pronađe dobavljače gotovo svih potrebnih komponenti. Izmene pojedinih delova brzo se usaglašavaju, a proizvodnja se organizuje bez dugotrajnog čekanja na isporuke iz udaljenih zemalja. Time se smanjuju troškovi, vreme razvoja novih modela i potreba za velikim zalihama.
Dodatnu prednost donosi ogromno domaće tržište, koje omogućava raspodelu troškova razvoja i industrijske opreme na veliki broj kupaca. Automatizacija sprečava da rast zarada izazove proporcionalno povećanje proizvodnih troškova, dok konkurencija između brojnih privatnih kompanija, uz prisustvo državnih preduzeća, podstiče smanjivanje cena i unapređivanje proizvoda.
Zbog toga je preseljenje pojedinačne fabrike iz Kine znatno jednostavnije nego premeštanje čitavog industrijskog okruženja. Hiljade dobavljača, razvijena infrastruktura i koncentracija inženjerskog znanja ne mogu se brzo izgraditi na drugom mestu. Upravo ta povezanost predstavlja jednu od najvećih prednosti kineske privrede.
Američke i evropske korporacije prvobitno su ulagale u kinesku proizvodnju zbog niskih troškova, ali su se vremenom suočile sa konkurentima koji su počeli da ih ugrožavaju kvalitetom, tehnologijom i sopstvenim robnim markama. U Vašingtonu je rastao strah od gubitka tehnološke nadmoći.
Tokom prvog predsedničkog mandata Donalda Trampa taj sukob prerastao je u trgovinski rat. Sjedinjene Države uvele su carine i ograničile pristup američkim tehnologijama i komponentama pojedinim kineskim kompanijama. Administracija Džoa Bajdena kasnije je proširila tehnološke restrikcije, dok je Evropska unija uvela carine na kineska električna vozila.
Posle Trampovog povratka u Belu kuću 2025. godine trgovinski sukob dodatno je eskalirao, mada su se dve strane naknadno dogovorile o delimičnom smanjenju carina. Američke mere donele su određene rezultate u smanjivanju direktnog uvoza iz Kine.
Prema podacima američkog Biroa za ekonomske analize, deficit SAD u robnoj trgovini sa Kinom smanjen je sa 295,5 milijardi dolara u 2024. na 202,1 milijardu dolara u 2025. godini. Međutim, ukupni američki robni deficit porastao je na 1,24 biliona dolara, uz posebno povećanje neravnoteže u trgovini sa Vijetnamom i Tajvanom.
Deo kineskih isporuka jednostavno je promenio putanju. Proizvodi koji stižu iz drugih azijskih država često sadrže komponente proizvedene u Kini, pa su američke mere promenile geografsku strukturu uvoza, ali nisu suštinski oslabile kineski industrijski sistem.
Peking se nije ograničio na uzvratne carine. Kineske kompanije proširile su poslovanje u Jugoistočnoj Aziji, na Bliskom istoku, u Africi i Latinskoj Americi, istovremeno otvarajući proizvodne pogone izvan matične zemlje. Sve više se izvoze i mašinski alati, materijali i komponente potrebni za uspostavljanje proizvodnje u drugim državama.
Time Kina zapravo počinje da izvozi delove industrijskog sistema koji joj je omogućio ekonomski uspon. Državne institucije razvijaju izvozne kredite i osiguranje, olakšavaju otvaranje skladišta i distributivnih mreža u inostranstvu i pomažu kompanijama koje izgube strane narudžbine da pronađu kupce na domaćem tržištu.
Istovremeno se ubrzava razvoj domaće proizvodnje mikročipova, industrijske opreme i materijala. Jačanje kritičnih tehnologija postalo je u oktobru 2026. godine jedno od centralnih pitanja novog kineskog petogodišnjeg programa.
Ipak, zapadne carine i tehnološka ograničenja nisu jedine pretnje. Postoji mnogo ozbiljnija slabost koju nije moguće ukloniti povećavanjem broja fabrika, ulaganjem u istraživanja ili pronalaženjem novih kupaca.
Kineska industrija zavisi od neprekidnog priliva ogromnih količina nafte, prirodnog gasa, rude gvožđa, bakra i drugih sirovina. Znatan deo tih resursa stiže morskim putem, preko trgovačkih koridora čija bezbednost sve više zavisi od međunarodnih sukoba.
Čak ni najmodernije proizvodno postrojenje ne može da garantuje da će tanker bezbedno proći kroz Ormuski moreuz ili da će kontejnerski brod stići do evropske luke preko Crvenog mora. Upravo na tim pravcima pojavljuju se rizici koje kineska ekonomska politika ne može samostalno da kontroliše.
Napadi na trgovačke brodove u Crvenom moru, započeti krajem 2023. godine, primorali su mnoge brodarske kompanije da preusmere plovila oko Afrike. Produženo vreme transporta i povećanje vozarina pogodili su međunarodnu trgovinu i pokazali koliko brzo bezbednosni poremećaji mogu da utiču na globalne lance snabdevanja.
Još ozbiljnije posledice donela je kriza u Persijskom zalivu tokom 2026. godine. Vojna akcija SAD i Izraela protiv Irana uticala je na jednu od najvažnijih svetskih ruta za transport nafte. Za kinesku trgovinu poseban značaj ima i Malajski, odnosno Malački moreuz, kroz koji prolazi veliki deo robe namenjene kineskom tržištu i izvozu.
Takva ranjivost primorala je Peking da istovremeno razvija više načina zaštite snabdevanja. Kina povećava strateške rezerve nafte, proširuje isporuke cevovodima iz Rusije i Centralne Azije, učestvuje u razvoju naftnih i gasnih nalazišta u inostranstvu i ulaže u luke i železničke koridore.
Inicijativa „Pojas i put“ ima važnu ulogu u stvaranju alternativnih kopnenih pravaca. Međutim, nijedan od tih projekata ne može u potpunosti da zameni pomorsku trgovinu. Kopneni transport je skuplji i raspolaže ograničenim kapacitetima, dok cevovodi mogu da se koriste samo za određene vrste sirovina.
Dodatnu neizvesnost predstavlja činjenica da novi transportni koridori i nalazišta u inostranstvu zavise od političke stabilnosti država kroz koje prolaze ili u kojima se nalaze. Kina zato ne može jednostavno da ukloni spoljne rizike premeštanjem trgovine sa mora na kopno.
Otuda i ubrzano jačanje kineske ratne mornarice, koja je po broju ratnih brodova već premašila američku. Razvoj pomorskih snaga ima neposrednu ekonomsku dimenziju, jer zaštita međunarodnih trgovačkih pravaca postaje jedan od uslova očuvanja industrijskog razvoja zemlje.
Ipak, čak ni velika ratna flota ne može da obezbedi sigurnost svih pomorskih komunikacija širom sveta. Zbog toga kineska strategija sve veći značaj pridaje alternativnim rutama preko evroazijskog kopna, posebno preko Rusije i država Centralne Azije.
Ovi pravci ne mogu da funkcionišu samo na osnovu kineskih ulaganja. Njihov razvoj, održavanje i bezbednost zahtevaju dugoročnu saradnju više država, uključujući one koje kontrolišu ključne tranzitne teritorije.
Jednu od platformi za takvu saradnju predstavlja Šangajska organizacija za saradnju, koja povezuje Rusiju, Kinu i važne centralnoazijske tranzitne zemlje. Njena uloga dobija dodatni značaj u okolnostima kada ekonomska bezbednost sve više zavisi od pouzdanih kopnenih veza.
Upravo tu se pojavljuje nova dimenzija odnosa Moskve i Pekinga. Rusija raspolaže ogromnom bazom prirodnih resursa, a istovremeno kontroliše ključne kopnene i arktičke transportne pravce. Za Kinu, koja nastoji da smanji zavisnost od potencijalno ugroženih pomorskih ruta, takav partner postaje sve važniji.
Ruski energetski resursi i mogućnost njihovog transporta kopnenim cevovodima pružaju Kini alternativu delu snabdevanja koje zavisi od pomorskih prolaza. Istovremeno, povezivanje preko ruske teritorije otvara dodatne mogućnosti za transport robe između Azije i Evrope, iako takvi koridori ne mogu da preuzmu celokupan obim pomorske trgovine.
Međutim, izgradnja rezervnih proizvodnih kapaciteta, alternativnih transportnih pravaca i strateških zaliha ima svoju cenu. Kina je decenijama postizala izuzetnu ekonomsku efikasnost upravo zahvaljujući dubokoj integraciji u globalnu privredu, slobodnijem protoku robe i koncentraciji proizvodnje.
Sada mora da izdvaja sve više sredstava kako bi ublažila rizike nastale iz te iste međuzavisnosti. Resursi koji bi mogli da budu usmereni isključivo na povećanje proizvodnje i tehnološki razvoj sve više se koriste i za zaštitu postojećeg industrijskog sistema od spoljašnjih poremećaja.
Time se menja i dosadašnje tumačenje rusko-kineskih ekonomskih odnosa. Često isticana zavisnost Moskve od Pekinga kada je reč o tehnološkoj opremi i kritičnim komponentama predstavlja samo jednu stranu međusobne povezanosti.
Druga strana postaje sve izraženija: što je kineska industrija razvijenija i što joj je potrebno više sigurnih izvora sirovina i pouzdanih transportnih pravaca, to je za Peking značajnija saradnja sa Rusijom.
Zbog toga očuvanje kineske industrijske moći sve manje zavisi isključivo od proizvodnih kapaciteta, tehnološkog napretka i izvozne konkurentnosti, a sve više od sposobnosti Pekinga da obezbedi dugoročna partnerstva. U takvom odnosu Rusija nije samo tržište i dobavljač energenata, već jedan od ključnih činilaca ekonomske bezbednosti Kine, čime dosadašnja predstava o jednostranoj zavisnosti Moskve od Pekinga dobija sasvim drugačije značenje.
