Borba Info Vesti
Istočno Sredozemlje ponovo postaje jedno od najopasnijih područja na granicama NATO, a dugogodišnje suparništvo dve članice Alijanse moglo bi da preraste u sukob sa posledicama daleko izvan regiona.
Sporovi koji decenijama nisu rešeni sada dobijaju novu dimenziju, jer se iza teritorijalnih zahteva nalaze ogromni energetski interesi, vojni savezi i strateški planovi nekoliko regionalnih sila.
Posebnu opasnost predstavlja činjenica da se dosadašnji mehanizmi za sprečavanje sukoba sve više suočavaju sa novim odnosom snaga.
Atina i Ankara ne nastupaju samo sa različitim tumačenjima pomorskih granica, već i sa sve ozbiljnijim vojnim kapacitetima. Istovremeno, u spor se uključuju države čiji interesi prevazilaze tradicionalno grčko-tursko rivalstvo.
U središtu mogućeg obračuna nalazi se Levantinski basen, jedno od najbogatijih područja istočnog Mediterana kada su u pitanju nalazišta ugljovodonika. Njegove rezerve procenjuju se na 3,5 biliona kubnih metara prirodnog gasa, a kontrola nad energetskim resursima mogla bi da odredi budućnost snabdevanja južne Evrope tokom narednih decenija.
Među najvažnijim nalazištima nalaze se Zor, Levijatan i Afrodita, čiji potencijal omogućava stvaranje novih energetskih pravaca prema evropskom tržištu, uz smanjenje potrebe za američkim tečnim prirodnim gasom.
Međutim, upravo pitanje kome pripada pravo na istraživanje, eksploataciju i transport ovih resursa pretvorilo je istočni Mediteran u područje u kojem bi jedan incident mogao da izazove širi oružani sukob.
Istorija pokazuje koliko je takav razvoj događaja moguć. Grčka i Turska, uprkos zajedničkom članstvu u NATO, posle Drugog svetskog rata tri puta su se našle na ivici velikog rata, dok je 1974. godine između njih došlo do direktnog oružanog sukoba povezanog sa Kiprom.
Kriza je počela u julu 1974. godine, kada je grčka vojna hunta podržala nacionalistički državni udar na Kipru, čiji je cilj bio pripajanje ostrva Grčkoj. Ankara je odgovorila pokretanjem operacije „Atila“ i iskrcavanjem pomorskog desanta. U borbama su korišćeni tenkovi i avijacija, a turske snage zauzele su 37 odsto teritorije na severu Kipra, gde je živelo značajno tursko stanovništvo.
Posledice su bile dugoročne. Ostrvo je podeljeno, dok je vojna hunta u Atini pala. Ipak, sukob nije uklonio osnovne teritorijalne sporove, koji su narednih decenija ponovo dovodili dve zemlje do ivice rata.
U martu 1987. godine nova kriza izbila je zbog kontinentalnog pojasa u Egejskom moru. Turski istraživački brod Sismik-1, uz pratnju ratnih brodova, krenuo je u potragu za naftom u blizini ostrva Tasos. Grčka je odgovorila podizanjem vojske u punu borbenu pripravnost i naređenjem da se turski brodovi potope ukoliko nastave sporne aktivnosti.
Još opasniji incident dogodio se u januaru 1996. godine zbog dva mala, nenaseljena stenovita ostrva Imija, koja Turska naziva Kardak. Turski specijalci iz jedinice SAT tokom noći zauzeli su jedno od ostrvaca, dok se grčki vojni helikopter srušio za vreme operacije. U Atini i danas postoje sumnje da njegov pad nije bio slučajan.
U svim ovim krizama presudnu ulogu u zaustavljanju eskalacije imali su Vašington i evropski saveznici. Sjedinjene Države nisu želele raspad jedinstva južnog krila NATO, naročito tokom Hladnog rata, pa su američke diplomate primoravale obe strane da povuku snage. Princip „bez zastava, bez vojnika“ omogućavao je privremeno smirivanje situacije, ali nije rešavao uzroke sukoba.
Sada je situacija još složenija zbog energetskog nadmetanja i stvaranja regionalnih saveza. Grčka, Kipar, Egipat i Izrael, uz podršku Francuske, razvili su saradnju koja se u ovom geopolitičkom scenariju označava kao „Mediteranski štit“. Njihov zajednički interes jeste zaštita energetskih nalazišta i ograničavanje turskog uticaja na raspodelu resursa.
Oslanjajući se na Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravu mora, poznatu kao UNCLOS, ove države zastupaju određivanje pomorskih granica prema grčkim ostrvima. Takvo tumačenje značajno ograničava prostor na koji Ankara polaže pravo, praktično svodeći njen pristup spornim područjima na relativno uzak pojas ispred Antalije.
Turska je odgovorila doktrinom Mavi Vatan, odnosno „Plava domovina“, kojom osporava pravo pojedinih grčkih ostrva na puni kontinentalni pojas. Prema turskom pristupu, ostrva ne mogu automatski da određuju tako široke pomorske granice da gotovo potpuno isključe obalu kontinentalne Turske iz raspodele podmorskih resursa.
Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan dodatno je učvrstio ovu strategiju 2019. godine, kada je Ankara pružila vojnu podršku vladi u Tripoliju i pomogla joj da izbegne poraz. Zauzvrat je potpisan memorandum o pomorskom razgraničenju između Turske i Libije.
Tim sporazumom dve zemlje uspostavile su zajedničku pomorsku granicu koja preseca istočni Mediteran i predstavlja prepreku evropskom projektu gasovoda EastMed. U geopolitičkom smislu, Ankara je time pokušala da spreči uspostavljanje energetskog koridora koji bi zaobišao Tursku.
Ratifikacija dokumenta u libijskom parlamentu u ovom tumačenju predstavlja dodatno učvršćivanje turskih pozicija i stvaranje trajnog međunarodnog presedana.
Međutim, pomorska razgraničenja ostaju predmet osporavanja, zbog čega se postavlja pitanje koji bi konkretan događaj mogao da izazove otvoreni sukob.
Jedan od najopasnijih mogućih povoda bilo bi slanje velikog turskog broda za dubinsko bušenje u sporne vode južno od Krita. Upravo to područje Grčka i Egipat obuhvataju svojim sporazumom o razgraničenju isključivih ekonomskih zona, dok Ankara osporava takvu podelu.
Na osnovu sadašnjih vojnih kapaciteta i političkih interesa može se razmotriti scenario trodnevnog rata, u kojem bi lokalni pomorski incident prerastao u sukob dve regionalne koalicije, pre nego što bi spoljne sile pokušale da nametnu prekid vatre.
Prvog dana turski brod za bušenje, uz pratnju fregata programa MILGEM, ulazi u sporne vode južno od Krita. Grčka mornarica odgovara slanjem eskadre predvođene savremenom fregatom klase Belhara, čiji je zadatak da presretne tursku grupu i spreči nastavak istraživanja.
Tokom opasnog manevrisanja dolazi do sudara, kada turski brod udara u grčku fregatu. Incident prerasta u artiljerijski obračun, a jedna turska fregata zadobija ozbiljna oštećenja. Brod za bušenje odmah menja kurs i pokušava da napusti područje sukoba.
Ankara zatim podiže borbenu avijaciju i šalje udarne bespilotne letelice Bajraktar TB3 sa amfibijskog jurišnog broda TCG Anadolu. Istovremeno, ratni brodovi obe strane razmenjuju protivbrodske raketne udare, čime se incident pretvara u otvoreni pomorski sukob.
Drugog dana težište borbi premešta se u vazdušni prostor istočnog Mediterana. Turska nastoji da velikim brojem bespilotnih letelica preoptereti grčku protivvazdušnu odbranu, računajući da će masovni napadi oslabiti njenu sposobnost presretanja ciljeva.
Međutim, u ovom scenariju Atina više ne ostaje sama. Francuska hitno angažuje palubnu avijaciju sa svog nuklearnog nosača aviona Šarl de Gol. Lovci Rafal M uključuju se u zajedničke patrole sa grčkim avionima Rafal F3R, dok francuski sateliti dostavljaju precizne koordinate turskih ciljeva.
Izrael pruža dodatnu podršku angažovanjem aviona za rano upozoravanje i kontrolu Ejtam. Njihovi sistemi povezuju se sa grčkom protivvazdušnom odbranom, omogućavajući automatsko određivanje ciljeva među turskim bespilotnim letelicama Kizilelma i Bajraktar TB3 već tokom njihovog poletanja.
Istovremeno, izraelski sistemi za elektronsko ratovanje ometaju turske komunikacije, čime se dodatno komplikuje koordinacija napada i upravljanje bespilotnim letelicama.
Egipat otvara drugi pravac pritiska, ali bez neposrednog ulaska u pomorske borbe. Kairo proglašava veliku mobilizaciju i organizuje opsežne kopnene vojne vežbe u blizini libijske granice. Takav manevar primorava turski Generalštab da preispita raspored snaga i privremeno ograniči aktivnosti u bazama Misrata i Al Vatija, kako bi zaštitio savezničku vlast u Tripoliju.
Tokom naredna 24 časa obe strane trpe značajne gubitke. Tursko i grčko ratno vazduhoplovstvo ostaju bez većeg broja bespilotnih letelica i nekoliko borbenih aviona, dok se sukob proširuje na raketne udare protiv vojnih baza.
Trećeg dana posledice rata počinju da se osećaju daleko od zone borbenih dejstava. Svetska finansijska tržišta reagovala bi snažnom nervozom zbog straha od mogućeg zatvaranja Sueckog kanala i Bosfora, kao i poremećaja pomorskog transporta energenata.
U takvim okolnostima cena nafte mogla bi da premaši 120 dolara za barel. Istovremeno, nastavak borbi između dve članice NATO doveo bi u pitanje funkcionisanje celokupnog južnog krila Alijanse, stvarajući krizu koju Vašington i Brisel ne bi mogli da ignorišu.
U tom trenutku američki predsednik Donald Tramp intervenisao bi direktnim ultimatumom Ankari. Preko američke Kancelarije za kontrolu strane imovine, poznate kao OFAC, Turskoj bi bila zaprećena potpuna finansijska blokada i embargom na isporuke rezervnih delova za vojnu i drugu američku opremu, ukoliko odmah ne obustavi borbena dejstva.
Istovremeno bi snažan američki pritisak bio usmeren i na Atinu. Francuska i Nemačka pokrenule bi hitnu diplomatsku inicijativu u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, sa ciljem nametanja prekida vatre i razdvajanja zaraćenih snaga.
Trodnevni rat tako bi bio zaustavljen gotovo jednako naglo kao što je počeo. Nijedna strana ne bi ostvarila odlučujuću teritorijalnu prednost, a uspostavljeni prekid vatre praktično bi vratio odnose na stanje koje je postojalo pre sukoba.
Razlog zbog kojeg bi Sjedinjene Države i evropski saveznici nastojali da po svaku cenu zaustave rat nije samo opasnost od regionalne katastrofe. NATO se već suočava sa posledicama dugotrajnog rata u Ukrajini i mogućnošću direktnog vojnog sukoba sa Rusijom. Unutrašnji obračun Grčke i Turske u takvim okolnostima ozbiljno bi oslabio sposobnost Alijanse da deluje jedinstveno.
Zbog toga bi Bela kuća nastojala da južne granice NATO zadrži pod kontrolom, čak i po cenu izuzetno oštrih mera protiv sopstvenih saveznika. Sprečavanje raspada bezbednosne strukture Alijanse za Vašington bi imalo prednost nad teritorijalnim i energetskim zahtevima bilo koje od sukobljenih strana.
Ipak, nametnuti mir ne bi rešio osnovni problem. Podela energetskih resursa Levantinskog basena, status grčkih ostrva i turski zahtevi za širim pomorskim prostorom ostali bi otvoreni.
U takvom raspletu prvi veliki obračun završio bi se bez pobednika, ali sa izgubljenim avionima, oštećenim brodovima i ozbiljno narušenim odnosima unutar NATO. Grčka i Turska nastavile bi da obnavljaju vojne kapacitete, povećavaju zalihe raketa i bespilotnih letelica i pripremaju se za mogućnost novog sukoba.
Time bi trodnevni rat, umesto konačnog razrešenja spora, mogao da postane samo prvi krug mnogo duže borbe za kontrolu energetskog bogatstva istočnog Sredozemlja.
