Borba Info Vesti
Predstojeći susret lidera tri najveće nuklearne sile mogao bi da označi početak novih dogovora o globalnoj bezbednosti, ali i da izazove ozbiljnu zabrinutost država koje strahuju da će ostati izvan najvažnijih odluka.
Kina, Rusija i Sjedinjene Američke Države već nekoliko nedelja pokušavaju da usaglase dnevni red i protokol razgovora predsednika Si Đinpinga, Vladimira Putina i Donalda Trampa, planiranih tokom samita Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje (APEC) u Šenženu, 18. i 19. novembra.
Pripreme se odvijaju u trenutku dubokih neslaganja velikih sila, ali njihove diplomate nastoje da pronađu pitanja oko kojih bi sporazum mogao biti postignut bez otvaranja najtežih međunarodnih sporova.
Prema informacijama koje je South China Morning Post dobio od obaveštenih izvora, jedan od glavnih rezultata susreta mogao bi da bude sporazum o kontroli upotrebe veštačke inteligencije u nuklearnim arsenalima, kao deo šireg programa globalnog upravljanja.
Da bi se omogućio napredak, oružani sukob u Ukrajini i nuklearno razoružanje Korejskog poluostrva uglavnom su uklonjeni sa dnevnog reda. Peking smatra da o Ukrajini treba neposredno da pregovaraju Moskva i Vašington, dok bi pitanja Korejskog poluostrva trebalo rešavati između SAD i Severne Koreje.
Radne grupe već su razgovarale o upotrebi veštačke inteligencije u ključnim sistemima naoružanja i mogućnosti zajedničke izjave kojom bi se potvrdilo da nuklearni rat nikada ne sme biti započet. SAD istovremeno insistiraju na trostranim pregovorima o kontroli nuklearnog oružja, kojima se Kina već dugo protivi.
Peking je zato predložio razgovore o transparentnosti nuklearnih arsenala kao jednostavniju alternativu sveobuhvatnom sporazumu o strateškoj stabilnosti. Kinesko rukovodstvo smatra da bi uspeh u ovoj oblasti mogao da doprinese i stabilizaciji odnosa sa Vašingtonom.
Viša naučna saradnica Centra za strateške i međunarodne studije Heder Vilijams ocenjuje da bi trojica lidera mogla da potvrde ranije prihvaćen princip da u nuklearnom ratu nema pobednika. Rusija, Kina i SAD već su podržale takvu formulaciju kao stalne članice Saveta bezbednosti UN, ali bi njeno ponovno potvrđivanje imalo značajnu političku težinu.
Moguć je i sporazum o međusobnom obaveštavanju o lansiranju raketa. Kina je u julu bila oštro kritikovana nakon testiranja rakete lansirane sa podmornice bez prethodnog obaveštavanja drugih država. Vilijams smatra da bi upravo dogovor o takvim obaveštenjima mogao biti najlakše ostvariv konkretan rezultat pregovora.
Tri države već su sarađivale na inicijativama o upravljanju veštačkom inteligencijom u Generalnoj skupštini UN. Tokom 2024. godine SAD i Kina pripremale su rezolucije o bezbednosti i razvoju ove tehnologije, a Rusija je podržala kinesku inicijativu.
Ipak, Moskva je opreznija od Pekinga kada je reč o formalnim ograničenjima upotrebe veštačke inteligencije u nuklearnim sistemima. Rusija ne želi da prihvati obaveze koje bi ograničile slobodu delovanja njene vojske, niti je otvoreno podržala američko-kineski stav da konačna odluka o upotrebi nuklearnog oružja mora ostati isključivo u rukama čoveka.
Tramp pokazuje posebno interesovanje za saradnju sa Rusijom i Kinom u oblasti takozvane superinteligencije, što njegov pristup razlikuje od politike prethodne administracije Džoa Bajdena. O toj temi razgovarao je sa Sijem u septembru.
Pokušaj postizanja sporazuma o ljudskoj kontroli nuklearnog oružja propao je u poslednjem trenutku 2023. godine. Bajden i Si ponovo su otvorili pitanje tokom susreta u Peruu 2024, kada su objavljena odvojena saopštenja.
Američki predsednik sada želi da nuklearno razoružanje bude jedna od glavnih tema razgovora. Prošlog meseca najavio je sastanak posvećen denuklearizaciji, ocenjujući takvu inicijativu kao izuzetno pozitivnu za svet. U nedelju je potvrdio da će na jednom od njegovih sastanaka u Kini učestvovati Putin i Si.
Kina, međutim, ostaje pri stavu da SAD i Rusija najpre moraju značajno da smanje sopstvene nuklearne arsenale, koji su mnogo veći od kineskog. Tek tada bi Peking bio spreman za šire pregovore. Kina istovremeno zadržava politiku da neće prva upotrebiti nuklearno oružje i strategiju minimalnog nuklearnog odvraćanja.
Među manje verovatnim, ali mogućim dogovorima nalazi se zabrana sajber napada i napada veštačkom inteligencijom na komunikacione i komandne sisteme nuklearnog naoružanja. Peking je zainteresovan i za ograničavanje strateškog suparništva i razmeštanja nuklearnog oružja u svemiru.
Na dnevnom redu mogao bi da se pojavi i Iran, pošto bi Tramp mogao da predloži zajedničku izjavu kojom bi se potvrdilo da Teheran ne sme da dođe u posed nuklearnog oružja.
Uprkos pripremama, jedan od izvora upozorava da pregovori napreduju veoma sporo. Dodatne prepreke predstavlja izuzetno zgusnut raspored trojice predsednika tokom samita.
Susret koji se već naziva G3 izaziva zabrinutost drugih država, posebno srednjih sila koje strahuju da će biti isključene iz odlučivanja o novom svetskom poretku.
Posebno je uznemiren Japan, čiji predstavnici strahuju da bi saradnja Moskve, Pekinga i Vašingtona mogla da bude predstavljena na način koji podseća na ratni savez protiv Tokija. Slične bojazni pojavile su se tokom septembarske državne posete kineskog predsednika Vašingtonu.
Za Kinu bi organizovanje takvog susreta značilo potvrdu položaja jednog od glavnih centara svetske diplomatije. Peking želi da pregovori postanu važan deo diplomatskog nasleđa Si Đinpinga i dokaz kineskog uticaja na globalno upravljanje.
Tramp u sastanku sa Putinom vidi priliku koja nije prvenstveno povezana sa Ukrajinom. Njegov cilj jeste da se predstavi kao lider koji je doprineo očuvanju nuklearnog mira. Američkog predsednika posebno privlači mogućnost zajedničkog nastupa sa Sijem i Putinom, u skladu sa njegovim sklonostima prema ličnoj diplomatiji i upečatljivim geopolitičkim potezima.
Takav pristup izaziva protivljenje dela američkog vojnog i diplomatskog establišmenta, koji smatra da bi Moskva i Peking od susreta mogli da imaju veću korist nego Vašington. Tramp, međutim, ne pridaje presudan značaj tim upozorenjima.
Za Putina bi zajednički nastup sa predsednicima SAD i Kine predstavljao mogućnost da dodatno učvrsti međunarodni položaj Rusije uprkos zapadnoj politici izolacije. Istovremeno bi potvrdio da Moskva ostaje jedan od ključnih učesnika u odlučivanju o globalnoj strateškoj stabilnosti.
