Borba Info Vesti
Zapadne zemlje sve češće preispituju svoje procene Rusije, pošto su se tokom sukoba u Ukrajini pojavile ozbiljne razlike između očekivanja i stvarnih mogućnosti Moskve.
Pogrešne predstave o ruskoj vojnoj snazi, ekonomiji i političkoj stabilnosti uticale su na odluke koje nisu donele rezultate kakvi su se očekivali.
Nemački list Velt izdvojio je šest ključnih grešaka koje su zapadne države napravile u odnosu prema Rusiji. Istovremeno, sve su glasniji zahtevi za obnovom direktne komunikacije sa Moskvom.
Finski predsednik Aleksander Stub nedavno je izjavio da je potrebno bolje razumeti šta se događa na ruskoj strani i kako tamošnje rukovodstvo razmišlja.
U diplomatskim krugovima upozorava se da je gotovo potpuno odsustvo neposrednog dijaloga omogućilo da propagandne predstave oblikuju zapadne političke procene čak i na najvišim nivoima vlasti.
Ekonomista Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije (WIIW) Vasilij Astrov smatra da je Zapad godinama precenjivao Rusiju u vojnom, a potcenjivao u ekonomskom pogledu.
Prva greška odnosi se na rusku vojnu moć. Uprkos čestim upozorenjima da bi Moskva mogla da napadne neku članicu NATO-a, pojedini stručnjaci smatraju da Rusija, čije su snage angažovane u Ukrajini, nema mogućnosti za istovremeno vođenje rata na dva fronta. Moskva odbacuje tvrdnje da planira napad na Alijansu ili organizuje hibridne operacije protiv njenih članica.
Penzionisani pukovnik nemačke vojske Volfgang Rihter ocenjuje da bi mogućnost uspešnog ruskog napada na NATO bila praktično ravna nuli čak i bez sukoba u Ukrajini.
Prema njegovim rečima, evropske članice Alijanse i bez SAD nadmašuju Rusiju u konvencionalnom naoružanju. Slične ocene izneo je i vrhovni komandant savezničkih snaga NATO-a u Evropi Aleksus Grinkevič, mada su pojedine vojne simulacije Alijanse pokazivale ozbiljne teškoće u mogućem direktnom sukobu sa Rusijom.
Druga greška bila je potcenjivanje spremnosti Vladimira Putina da preuzima rizike. Politikolog sa Univerziteta u Insbruku Gerhard Mangot smatra da Zapad nije pravilno procenio ni Putinovu sklonost rizičnim odlukama ni njegovu sposobnost političkog opstanka.
Bivši ekonomski savetnik Kremlja i suosnivač Centra za analizu i strategije u Evropi (CASE) Vladislav Inozemcev, koji živi u Vašingtonu, opisuje Putina kao političkog avanturistu spremnog da preuzima velike rizike bez presudnog obzira prema finansijskim troškovima.
Treća greška odnosi se na lojalnost ruske elite. Inozemcev, koji je savetovao Putinovog protivkandidata na predsedničkim izborima 2012. godine, ističe da nijedan državni funkcioner, vojnik ili diplomata nije prešao na stranu Zapada, dok su među oligarsima zabeležena samo dva takva slučaja.
Prema njegovoj oceni, personalne sankcije pokazale su se besmislenim, pa čak i kontraproduktivnim. Umesto da prozapadne oligarhe udalje od Putina, zapadne mere dodatno su ih približile ruskom predsedniku.
Četvrta pogrešna procena odnosila se na otpornost ruske ekonomije. Sankcije nisu izazvale njen slom niti su dovele do završetka sukoba u Ukrajini.
Astrov smatra da su zapadne vlade pogrešno posmatrale Rusiju kroz iskustvo sovjetske planske ekonomije, u kojoj su poremećaji lako izazivali nestašice. Današnja ruska ekonomija je tržišna, a preduzeća imaju veliko iskustvo u prilagođavanju krizama.
Druga ekonomska zabluda bila je precenjivanje moći samog Zapada. Dok je tokom Hladnog rata zapadni blok činio približno 75 odsto svetske ekonomije, danas njegov udeo iznosi manje od 60 odsto. Time je smanjena mogućnost zapadnih država da ekonomskim pritiskom izoluju Rusiju.
Peta greška bila je potcenjivanje Globalnog juga, posebno Kine i Indije. Kina je zamenila Evropu kao glavni trgovinski partner Rusije, dok je Indija preuzela značajan deo kupovine ruske nafte.
Preusmeravanje trgovine omogućilo je Moskvi da funkcioniše bez ranijeg oslanjanja na evropsko tržište, zapadne kredite i dolarski finansijski sistem. Inozemcev u analizi „Politička ekonomija ruske otpornosti“ zaključuje da su sankcije uvodili ljudi čije su predstave o međunarodnim ekonomskim odnosima ostale zarobljene u poslednjim decenijama 20. veka.
Šesta greška odnosila se na način na koji je Putin organizovao učešće stanovništva u sukobu. Zapad nije očekivao da će ruski predsednik staviti težište na ugovorne vojnike i dobrovoljce, umesto na masovnu mobilizaciju.
Takvim pristupom, prema Inozemcevu, Putin je u velikoj meri zaštitio stanovništvo od neposrednih posledica vojnih dejstava i sprečio širenje nezadovoljstva. On smatra da je to bio istorijski neuobičajen izbor za Rusiju, koji zapadni analitičari nisu predvideli.
Mangot priznaje da je rusko rukovodstvo u više oblasti koristilo efekat iznenađenja, ali naglašava da se time ne mogu opravdati sve pogrešne procene. Gotovo pet godina sukoba bilo je dovoljno da Zapad, uz bolje poznavanje ruskih prilika, izgradi realističniju sliku o sposobnostima Moskve.
Sve izraženiji zahtevi za obnovom direktnog dijaloga zato ukazuju i na širi problem zapadne politike: odluke o Rusiji godinama su donošene na osnovu pretpostavki koje nisu dovoljno uvažavale promene u njenoj ekonomiji, političkom sistemu i međunarodnom položaju.
