SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Građani Srbije pripremite se na još veće prevare i konačnu predaju …

Albanske carine su bile recipročne mere za srpsku sabotažu većeg broja priznanja nezavisnosti „Kosova“. Prestanite sa sabotažom – mi prestajemo sa carinama. I Vučić tako učini

Započeo je poslednji čin Vučićeve predaje Kosova i Metohije lažnoj albanskoj državi „Kosovo“. Treba očekivati najcrnju kampanju sa lajtmotivom – „mi tu ništa ne možemo“.

Doduše, u režimu apsolutne neodgovornosti, kakav je Vučićev, srpsko javno mnjenje gotovo se naviklo na zvaničnu propagandu koja vrhovnikovo služenje spoljnom diktatu preobrće u objektivnu nužnost i stoga lično žrtvovanje.

Tako: Briselski sporazum (2013), ultimatumi MMF u vezi budžetske discipline (kontinuirano od 2012), pojačana saradnja sa NATO-m, pasivnost povodom diskriminacije Srba i ugrožavanja SPC u Crnoj Gori, izbegavanje ruskog posredovanja u pitanjima Kosova i Metohije i mnogo toga sličnog. Vrhovnikova praksa „dobar sluga zao gospodar“ davno je otkrivena, ali to je belodano u jednoj anesteziranoj javnosti u kojoj preovlađuju oni nemoćni, pasivni, kupljeni i zastrašeni.

Poslednjih dana naročito je agresivna kampanja povodom otvaranja poslednjeg čina predaje. Zar se, u ime unutrašnjih interesa domaćeg zapadnog favorita, nije mogao sačekati dovršetak izbora, tek da mu se nepopularnim povodom ne pokvari izborna kampanja i nedajbože rezultat.

Ali, kada se bolje razmisli, zašto bi se odugovlačilo kada se unapred zna ne samo pobednik izbora nego i njegov jedinstveni trijumf. Kada postoji stranka koja izborni proces drži u svojim rukama, tj. gospodari i svojim i tuđim glasovima, onda je sve u redu.

Radi formalnosti, kada je izborni rezultat unapred poznat, ne treba gubiti vreme, tim pre što je „Kosovo“ kanda prevazišlo krizu odbijanja. Američki posrednik je netom oslobođen drugih funkcija (ambasadora u Nemačkoj, koordinatora obaveštajne zajednice SAD), a posrednik EU čeka k`o zapeta puška, toliko nestrpljiv da najavljuje dinamiku pregovora koja se meri mesecima a ne godinama, tek da zadovolji savezničku američku stranu.

Ako je i albanska strana spremna na razgovore, posle toliko čekanja i umoljavanja, valjda je svima jasno da se Vučić tu ništa ne pita. Ali, njegov pregovarački entuzijazam ne da pada nego, naprotiv, raste.

Ako ne zvuči protivrečno, a zvuči – on tamo ide rado ali nevoljno. Ali, u praksi ipak postoji objašnjenje: ide rado, jer će konačno odužiti obećanje koje je dao zapadnim učesnicima na početku mandata (2012) – da će priznati tzv. Kosovo; ide nevoljno, jer nije siguran da će mu belosvetski prevaranti kojima se obećao dati bar nešto čime bi u domaćim okolnostima mogao da pravda priznanje.

Jer, za ovih osam godina on nije uspeo da narod Srbije ubedi u to da je pokrajina državi kamen o vratu na njenom evropskom putu. U međuvremenu se pokazalo da je narod neosetljiv čak i na dobru trgovinu te vrste (pokrajina za članstvo u EU), a da ne govorimo o isparljivosti te trgovine svih ovih godina.

Ali, avaj, zapadnjaci to ne drže kao olakšavajuću okolnost za izostanak obećanog, a Vučić to zna bolje od svih. Ipak, pošteno govoreći – oni su održali svoje obećanje i dali mu odlučujuću potporu za diktatorsku vlast, a on nije odužio svoje. To je, naime, njihov „dil“, a priča o Kosovu i Evropi samo sredstvo da se on sretno sprovede.

Sada smo svedoci spadanja i poslednjih komada donjeg rublja. Čim je nova vlada tzv. Kosova ukinula „mere reciprociteta“ na uvoz robe iz Srbije (6. juna), Vučić je izvršio još jednu, ali taktički značajnu, malu kapitulaciju pre one konačne.

U intervjuu za Prvu TV istog jutra je rekao: „Srbija prestaje sa kampanjom otpriznavanja nezavisnosti, jer će kosovski zvaničnici prestati na 90 dana da traže prijem u Interpol i Unesko“.

Sve što je ovde rečeno, sažeto i efektno ilustruje kapitulantsku politiku srpskih vlasti i njenog čelnika, koja je do te mere pogubna i bezočna da nas opet (po ko zna koji put) uverava u konzistentnost jedne izdajničke strategije.

Najpre, treba skrenuti pažnju na lakoću prihvatanja albanske fikcije o „reciprocitetu“. Od kada su vlasti kosmetskih Albanaca uvele drakonske carine na robu iz Srbije (novembar 2018), zvanični stav Srbije bio je da je to jednostrani čin.

Znači, ako bi se moglo govoriti o recipročnim merama one su mogle da slede samo od strane Srbije, što bi bilo krajnje legitimno, jer je, kao što se ovde tvrdilo, upravo „Kosovo“ donelo jednostrane mere.

Danas znamo ne samo da Srbija nije uvela nikakve recipročne mere, što je svakako morala, nego je iz usta svog predsednika saznala da su mere „Kosova“ zapravo bile „recipročne“ a ne jednostrane, što znači – opravdane.

Zašto opravdane? Zato što su te mere navodno, kako je albanska strana tvrdila, bile reakcija na delovanje Srbije u pravcu poništavanja odluka jednog broja država o priznavanju nezavisnosti Kosova (ukupno njih 18).

Razume se da tokom ovih diplomatskih aktivnosti zvaničnici Srbije nisu smatrali da je sa strane Srbije reč o jednostranim i nelegitimnim aktima, budući da su oni normalna reakcija na jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane kosmetskih Albanaca.

Ako su neke službe tokom ovih godina nešto racionalno radile, znači u korist nacionalnih interesa, onda je to upravo ova aktivnost. Ona ne samo da je bila državnička i u tom pogledu uspešna; ona je bila i protivrečna politici predaje Kosova i Metohije od Briselskog sporazuma naovamo.

Razume se da kosmetskim Albancima to nije odgovaralo i oni su samo za vlade Aleksandra Vučića pokrenuli veći broj nedopustivih i jednostranih akcija – kako sa stanovišta Rezolucije 1244, tako i sa stanovišta mandata svih međunarodnih misija u Pokrajini od 1999. do danas – osnivanje oružanih snaga, slanje specijalne policije u četiri severne opštine, osvajanje jezera Gazivode i tamošnje hidrocentrale i dr.

Naše vlasti na sve ovo reagovale su mlako i mlitavo, sve dok nije uvedena visoka carina na robu iz ostatka Srbije, kada su tzv. pregovori o priznanju bili prekinuti.

Sada, iz citirane Vučićeve izjave vidimo da je jedina državnička aktivnost Srbije bila zapravo taktičke prirode i da su Albanci zapravo, kada je reč o postavljanju Srbije, bili vrlo uspešni u svojoj seriji jednostranih poteza.

Najpre, Vučić amnestira jednostranost albanske carinske politike prema Srbiji time što povlači politiku „otpriznavanja“ (ne znam ko je skovao ovaj jezivi izraz).

Znači, Albanci su ipak delovali „recipročnim merama“, što je srpska zvanična strana stalno negirala. Jer, oni nisu jednostrano ukinuli carine, kao što je to od njih traženo, već su za to dobili ono što su tom jednostranom politikom i tražili, a to je da Srbija prekine sa diplomatijom poništavanja priznanja.

Da je reč o tajno napravljenom „dilu“ govori sinhronizacija delovanja „Prištine i Beograda“. Oni ukidaju carine, ovi ukidaju diplomatsku kampanju.

To što je Vučić strašno zapretio rokom od 90 dana za koji Albanci treba da prekinu sa zahtevima prema Interpolu i Uneskou, pripada samom „dilu“.

Jer, uvek kada on ima problem da Srbima nešto proturi, Zapadnjaci mu dopuste neku jezičku zavrzlamu (kao ono – nije priznanje nego „obavezujući pravni sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa“; sa porukom, eto ti pa guraj).

Vučića nisu više pitali da li je skuvao žabu, nego su mu dali rokove, sada sigurni da je sa Albancima sve u redu. Zato on sada `ladno priča o „reciprocitetu“ uveren da narod ni ne razume šta to znači.

Da je reč o jezičkom uvaljivanju, govori činjenica da ovih dana srpski mediji opušteno izveštavaju da je vlada „Kosova“ ukinula „reciprocitet“. Pa, o kakvom i kojem „reciprocitetu“ je reč? Odgovor je: o onome o kojem su Albanci stalo govorili – carine su recipročne mere za srpsku sabotažu većeg broja priznanja nezavisnosti „Kosova“. Prestanite sa sabotažom – mi prestajemo sa carinama. I Vučić tako učini.

Sada, kada bi trebalo da je jasno da je Dačićeva diplomatija bila samo taktika, možemo očekivati još masnije prevare. Recimo, poput one Agatonove u Ožalošćenoj porodici da je mladi advokat naslednice pokojnikovog imanja njegov vanbračni sin.

Slobodan Samardžić (Srbija i svet)

Check Also

OTAC SRĐANA NOGA: Srbi probudite se – Još je Kisindžer rekao da smo stoka i da nas treba vakcinisati pa čipovati – VIDEO

Na protestu ispred Skupštine, govorio je i otac uhapšenog političara Srđana Noga, prof. dr Sreto …