SLOBODAN ANTONIĆ: O kompradorskim grabljivcima ili šta je zajedničko Gordani Čomić, Aleksandru Martinoviću i Nebojši Bakarecu?

„Uporan, kao Gordana Čomić na državnoj sisi“, reče dobro Aleksandar Lambros.

Posle 24 godine poslanikovanja – četiri u skupštini Vojvodine (1996-2000) i dvadeset u Narodnoj skupštini (2000-2020), i pošto je njena stranka na izborima dobila 0,32% glasova, a Čomićka izjavila da se definitivno povlači iz politike („time se moja javna politička odgovornost juče završila“), evo ti naše skupštinarke na mestu ministarke za manjine i dijalog.

Ali, s kim Čomićka treba da vodi dijalog? S najvećim delom srpskog društva – a ono je patriotsko i suverenističko (anti-NATO i protiv davanja Kosova za EU) – svakako ne. Jer Čomićka je, kako reče Ćirjaković, „ime autošovinističkog zla“, u poređenju s kojom je čak „i Čedomir Jovanović patriota“.

Zamislite bilo koji građanistički negativni stereotip o Srbima ili Rusima – čak i onaj najgluplji ili najofucaniji. I budite uvereni da ćete ga naći kod Gordane Čomić.

Tu je „strasno poricanje realnosti danas“,  „a kad vratite Kosovo kakav vam je plan za 1.200.000 Albanaca?“, „a što SPC ne plaća porez – ni na imovinu, ni na komercijalne delatnosti“?, „zašto kažeš ćirilica, a misliš <a href=”https://twitter.com/gordanacom/status/292956230501150720″>ne trpim druga pisma i jezike</a>?“, zaštita ćirilice („tlapnja o ćirilici“) jeste „podgrejani nacionalizam koji s kulturom i pismenošću nema ama baš nikakve veze“, sva naša zla počela su Memorandumom SANU, na šta su se nadovezali „dobrovoljni davaoci tuđe krvi i ponosni vlasnici tuđe bele tehnike“, za sve je kriva „ideja Velike Srbije – jedna od najtupavijih ikada“, koja je danas mutirala u „taktiku za nešto-malo-manju-Veliku-Srbiju: štrp Kosovo, štrp Crna Gora, štrp BiH za R. Srpsku“…

Tu su, naravno, i pozitivni stereotipi o Austrougarskoj i Vojvodini: „ne bi škodio ni dijalog ili sećanje na Austrougarsku kojoj nikako nije bila draga državnost Srbije, ali je gradila kanale, škole, puteve, šume, pravila katastar“,  jer „samozvani nacionalisti ruže i graditelje i stvaraoce iz Austrougarske“, „Vojvodina je stanje duha“, „Vojvodina je Univerzum“, „ja sam iz Vojvodine, ja kad sam i sama stanem u red“, obeležavanje godišnjice prisajedinjenja Vojvodine Srbiji je „100 godina poricanja Vojvodine u Srbiji“, „amandmanima na Ustav Srbije 1989. ukinute su autonomije Vojvodine i Kosova“, „1987. sam gledala u verbalno i fizičko nasilje nad ljudima u Vojvodini, progone, stradanja porodica“, „progone ljudi u Vojvodini 1988“, Vojvodini treba vratiti „i novac i status“, a kad neko kaže „severna Srbija“ to je samo „zamena raznih šarlatana za mrzim Vojvodinu, ime joj se ne spominjalo, pa u to ime: Vojvodina Vojvodina Vojvodina Vojvodina Vojvodina Vojvodina Vojvodina Vojvodina Vojvodina Vojvodina Vojvodina“.

Kod Čomićke je antirusizam razvijen do kulturrasizma: „Rusi ne umeju da grade demokratiju, fer i slobodne izbore i slobodne medije“, „svašta drugo imaju, ali demokratiju nemaju, neće, neskloni“ (niži narod, šta ćete), „Rusija ne razume koncept demokratije, pa u nju i ne ulaže“ (zemlja niže kulture, eto), ali zato Rusija po celom svetu „šakama rubalja finansira populiste, ekstremiste i neo-naciste“, jedino je „problem da je aljkava, u CG je očigledno, s finansiranjem pro-nacista: A-lj-k-a-v-a“; i u Srbiji ima mnogo „štetočina ponosnih na rusoulizištvo“, ali ne shvataju da je Jugoslavija bila „dobra država u kojoj su svi Srbi živeli zajedno i dobro“ samo zato „jer smo Rusiji rekli NE ’48“…

I da, autošovinizam je „izmišljotina, lupetanje ljudi koji umeju samo da nanose štetu Srbiji“, to je nešto „n-e-p-o-s-t-o-j-e-ć-e, tupava kovanica bez smisla“, nju su „tupavi samozvani nacionalisti izmislili u svrhu propagande prava na progon bilo koga ko se usudi da im kaže činjenice“.

A Goca Čomić, naravno, kada priča o Srbima i Rusima, iznosi samo gole i neporecive činjenice, ništa drugo…

Vučić je izjavio da je lično odabrao Čomićku za ministra i pozvao je da uđe u vladu. Ona je, prethodno, svašta govorila o njemu i njegovom režimu.

Tvrdila je da je njegova „vlast grupa besprizornih lažova, prevaranata, štetočina, rušitelja i neznalica“,  „zadužena za obmane, nasilje, rušenje i otimanje plata i penzija“; optuživala je Vučića da je „mržnja ono što je predsednik Srbije govorio i radio ’90-ih; iza toga su ostala zgarišta, a 20 godina prekasno on se promenio – ne znam da li se kaje“; SNS je nazivala „štetočinama populističkim, neopevanim“, „podgrejanim nacionalistima i lažovima“, „samo propaganda i bleja“, tvrdeći da „skoro 5 miliona ljudi u Srbiji misli da su SNS i predsednik Srbije štetočine, zgubidani i kriminalizovana grupa koja parazitira gušenjem Srbije“.

Najlepše je što je o Vučićevim kadrovskim rešenjima iz građanističke Srbije – odakle je i ona – takođe govorila sve najgore. „Zabluda je da su ‘štetočine s poklonjenom moći glupe i ne znaju šta rade’; znaju tačno šta rade, biraju tako i vrlo su zadovoljni time“.

Verujem da je i Čomićka vrlo zadovoljna dobijenim ministarskim položajem („poklonjenom moći“). Možda je, jedino, ne baš ugodna bila zakletva koju je pritom morala da položi. Ne samo zbog toga što se imala javno zakleti „da će biti posvećena očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije“ (šta bi s onim „štrp Kosovo za polu-Veliku Srbiju“?), već i stoga što se morala „svojom čašću obavezati da će poštovati Ustav“ – ona koja se neprestano hvalisala da „nije glasala za Ustav 2006. – ni u skupštini ni na referendumu“.

Jeste sad malo nezgodno što će jedna pobornica priznanja „realnosti“ na Kosovu i protivnica Ustava morati da glumi odbranu Kosova i poštovanje konstitucije, ali božemoj – neke se žrtve moraju podneti na putu za EU raj.

Ako je jasno koji je bio poriv Čomićke da 2020. uđe u Vučićevu vladu („uporan kao G. Č. na državnoj sisi“), možda je začudno odakle Vučiću ideja da baš nju kooptira u svoje ministre? Vučić, najpre, voli da u svoj album s probodenim leptirima sakuplja one koji ga najvećma napadaju.

Eno vam Aleksandar Martinović. Šta sve nije pričao o Vučiću kad se ovaj odmetnuo od radikala. Sa skupštinske govornice tvrdio je da je „SNS nastala tako što su se iskeširali Cane, Beko i drugi“, da je u Srbiji „jedan od glavnih mafijaških magnata Stanko Subotić-Cane“,  da „SRS raspolaže dokazima da je kurir između Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam, i Stanka Subotića Caneta-Žapca, kralja duvanske mafije, bio Aleksandar Vučić“, da je „kartel Mila Đukanovića, Caneta Žapca i njihovih saradnika počinio čitav niz teških ubistava“, da su „ubili mnogo ljudi i u Srbiji, i u Crnoj Gori i u Hrvatskoj“, te da „Sretenu Jociću, zvanom Joca Amsterdam, treba dati status svedoka saradnika pošto (…) zna pouzdano detalje oko ubistva Ive Pukanića“ (što se ovih dana i potvrdilo).

Pošto je Vučića, dakle, optuživao da je deo mafijaškog kartela, u politici je odbijao da ima bilo kakve veze s njim, jer „Vučiću se ne može verovati“.

Samo tri meseca posle ove izjave, Martinović se učlanio u SNS (2012). Onda je, posle prvih sledećih izbora (2014), ekspresno postao zamenik šefa poslaničke grupe SNS, a posle izbora 2016. i 2020. i poslanički šef SNS u Narodnoj skupštini.

Kad su ga pitali šta sad misli o svojim ranijim optužbama protiv „mafijaškog kartela“ čiji je deo Vučić, prezrivo je odbio da odgovori na tako irelevantno pitanje (ovde 44:47-45:36).

Ili, recimo, Nebojša Bakarec. Kao odbornik u beogradskoj skupštini izlazio je za govornicu i slikao se s knjigom: Vučić – politička fukara. Samo u jednom tekstu Vučića je optuživao:

1. da je od „demagoga, drskog bukača, primitivnog šoviniste“, zahvaljujući tome što se dočepao „neslućene moći i vlasti“, pa „sada vlada Srbijom mimo Ustava i zakona“, izrastao u političara koji je „umislio da je Otac Nacije, da je Veliki Mesija, Spasilac svekolikog srpstva“;

2. „Radi se o opasnoj egomaniji“, objašnjavao je Bakarec, „o naduvanom egu, o mesijanskoj psihozi, o verovanju u sopstvene nadljudske sposobnosti, u nekakvu Svetu Misiju“; premda je reč, zapravo, „o čoveku koji je potpuni diletant, koji je potpuno nekompetentan za funkcije koje obavlja“, koji je „šampion jedne primitivne demagogije“ i koji je najobičniji „šibicar“;

3. i tako, pisao je Bakarec, dok s jedne strane Vučić „iživljava svoje fantazme“, s druge pak strane „stvara se kult ličnosti“, jer „udvorištvo kojim ga javno obasipaju odavno je – odvratno“.

Ali, posle ovih i drugih najstrašnijih obeda Vučića, Bakarec 2017. godine objavljuje da se na ličan „poziv Aleksandra Vučića i zvanično priključio naprednjacima“. I evo ga kako, već na prvim sledećim izborima (2020), od odbornika u skupštini Beograda biva unapređen u poslanika Narodne skupštine izabran na listi „Aleksandar Vučić – za našu decu“!

Zapravo, Vučić je genijalni tehnolog politike. On ovakvim preuzimanjem najžešćih kritičara demonstrira moć da oprosti svima koji se preume, ali i da svoje najljuće (bivše) protivnike može da postavi na bilo koje mesto u hijerariji – bez obzira šta o tome mislili SNS prvoborci. Naravno, svako ima pravo da promeni mišljenje, ali ovde imamo konvertite iz establišmenta koji su preverili zbog direktne lične koristi.

Još jednom se pokazuje koliko je bio u pravu Momčilo Selić kad je rekao da je „naš establišment bestidan i stoga duboko kriminalan“. Gotovo cela politička klasa kolonije Srbije sastavljena je od predatora koji, pod ovom ili onom ideološkom maskom, nezajažljivo grabe novac, moć i položaje. Vučić je u tom zverinjaku samo uspostavio jasnu mono-hijerarhiju i (nehotice) do kraja ogolio lešinarsku prirodu naše kompardorske elite.

Jer, da li ste videli – niko iz građanističke Srbije nije napisao ništa protiv Čomićkinog renegatstva. Svi su, kao po komandi, jurnuli da rastržu Dmitrovića (proglašen je „osvedočenim antisemitom“ jer se, o užasa, svojevremeno usudio da kritikuje Filipa Davida), dok je za Čomićku odmah naređeno – ćutanje (ovde ili ovde), a počele su već da stižu i pohvale. I tu se pokazuje sva izvrsnost Vučićevog poteza. Jer, Danas je prošle godine objavio svedočenje da je Vučić kod postavljanja ministara ograničen nekakvom tajanstvenom i višom naddeterminacijom. Možda su i za Čomićku urgirali beli gospodari?  Ko zna, pusti, ne diraj…

Tako se ponovo videlo da, ma koliko galamila: „diktatura“, „autoritarizam“, građanskoj Srbiji kod Vučića ne smeta manjak demokratije. O ne, njeno osporavanje Vučića je tek, lakanovski rečeno, „histerikova kritika Gospodara“.

Histerik napada Gospodara da je nedosledan i neiskren, a s druge strane da pokazuje crte autoritarazma. No, kritikom zbog nedoslednosti i neiskrenosti („to nije to“) histerik zapravo čika Gospodara što nije u dovoljnoj meri zagospodario podređenima. Naša „druga Srbija“, kada Vučića kritikuje, ne želi da u Srbiji vlada demokratija i volja naroda, ne, naprotiv, ona sanja da Srbijom zavlada pravi Gospodar – koji će beskrupulozno „priznati Kosovo“, „preumiti“ narod, a zemlju „konačno uvesti u NATO i EU“.

Nema nama sreće ni s ovakvom vlašću, ni s ovakvom opozicijom. Poredak je truo do korena, do elite. I sve dok tu elitu srpsko društvo ne uspe da pročisti, prebivaćemo i dalje tek u lošoj beskonačnosti…

(Stanje stvari)

Check Also

Kinezi se čipovali, traže isto za ceo svet

Kineski predsednik Si Đinping na samitu G20 promovisao je ideju uvođenja globalnih zdravstvenih Kju-Ar kodova, …