Borba Info Vesti
Od samog početka ruske vojne operacije u Ukrajini, otprilike jednom u nekoliko nedelja, u vesti su ubacivani vrišteći naslovi: „Kineski izviđački avion narušio vazdušni prostor Tajvana, PVO u pripravnosti“, „Kineska flota se kreće ka buntovno ostrvo”, „Ako krene iskrcavanje na Tajvan, biće zauzeto za nekoliko dana” i sl. Svaki put se tvrdi da će ovoga puta sve sigurno biti.
Ali kao što je lako videti, u stvarnosti, Tajvan još uvek nije zauzet desantnim snagama sa kopna, a čak nije ni bombardovan uprkos globalnom imperijalizmu, uprkos činjenici da navodno „vreme ističe“ i „ Kinezi možda neće imati drugu šansu.”
Da li je sada situacija zaista povoljna za invaziju?
Ne možete samo uzeti i zgrabiti
Velike desantne operacije – i pomorske i vazdušne – su možda najsloženiji aspekt vojne umetnosti.
Čak i „jednostavno“ iskrcavanje velikog broja trupa na teren bez neprijatelja zahtevaće pažljivo planiranje i dobru koordinaciju u procesu, a i dalje će uključivati veliki rizik.
A desant i juriš u pokretu, odbrana jačana godinama, još je teži za red veličine.
Jasno je da će u slučaju hipotetičke „opsade Tajvana“ to biti desant sa borbom.
Po obimu, takva operacija bi bila uporediva sa iskrcavanjem u Normandiji 1944. (i dalje najveći amfibijski napad u istoriji) ako ne i više.
Ovde je vredno podsetiti da su tada, pre osamdeset godina, zapadni saveznici imali mnoge prednosti: prevlast na moru, u vazduhu, superiorne snage, a neprijateljsku obalu branile su uglavnom drugorazredne jedinice Nemaca (Sovjetski Savez je ne dozvoli prebacivanje prvorazrednih jedinica sa svog fronta, otpočinjući ofanzivu u Belorusiji).
Da li Kina sada ima slične prednosti?
Bar u idealnoj verziji sudara jedan na jedan, bez učešća SAD i Japana?
Karakteristično je da su poslednjih decenija obe strane davale prioritet pomorskoj i vazdušnoj komponenti svojih oružanih snaga.
Prema trenutnoj vojnoj doktrini Tajvana, more je glavna linija odbrane i potencijalni agresor tu mora biti poražen pre nego što stigne do obale.
Pa, za Kinu, postizanje dominacije na moru je generalno jedan od mnogih aspekata globalne dominacije.
Naravno, mogućnosti rivala u izgradnji svoje moći veoma se razlikuju.
Tamo gde je višestruka superiornost NR Kine neosporna je u broju i kvalitetu ratnih brodova glavnih klasa: 2 nosača aviona, 41 razarač i 43 fregate protiv 4 razarača i 22 tajvanske fregate.
Čak i imajući u vidu potrebu da održi prisustvo u Indijskom okeanu, kroz koji leže tankeri sa bliskoistočnom naftom, Kina može da postavi dovoljno snaga, da potisne flotu ostrvljana.
Dodatni adut biće moćna podvodna šaka od 70 podmornica (a to su samo lovački čamci, izuzimajući strateške raketne nosače!) koji tajvanskim površinskim brodovima mogu ozbiljno da „komplikuju život“, dok oni sami mogu postaviti samo 4 podmornice.
Ali sa avijacijom sve nije tako jasno.
Da, generalno, Tajvan može da suprotstavi samo svojih 296 borbenih aviona 1665 savremenih aviona NR Kine ali od ukupnog broja, samo 338 kineskih aviona pripada floti i samo (procenjuje se) njih 48 je bazirano na nosačima aviona.
Naravno, u slučaju hipotetičkog sukoba, u njemu će učestvovati i „kopneni” avioni ali se mora razumeti da njihovi piloti imaju mnogo manje specifično iskustvo u letenju iznad mora i upotrebi protivbrodskog naoružanja.
Osim toga, „kopnena” avijacija ima svoje velike brige na granici sa Indijom i ne može se sva iskoristiti za napad na ostrvo.
S druge strane, tajvanski piloti provode većinu svoje borbene obuke pripremajući se za odbijanje napada sa kopna, kako vazdušnih tako i morskih.
Multifunkcionalni lovci F-16, koji čine osnovu flote i njihovi lokalno razvijeni drugovi FCK-1, iako su inferiorni u odnosu na kineske potomke našeg Su-27, prilično su konkurentni.
Dodatna prednost će biti mnogo kraće rame leta: to jest, Tajvancima će trebati manje vremena i goriva leteći do bojnog polja, odnosno moći će da ostanu tamo duže, a to je veoma važno.
Konačno, „nepotopivi nosač aviona“ u obliku samog ostrva opremljen je mnogim zaštićenim hangarima uklesanim pravo u stene, u kojima će tajvanski avioni biti potpuno bezbedni od neprijateljskih napada; neka od ovih skloništa su toliko velika da mogu da prime na desetine borbenih vozila odjednom.
Dakle, prevlast kineske avijacije u vazduhu je veliko pitanje.
A iskustvo Lamanša, samo ne 1944, već 1940, kada su Nemci još hteli da forsiraju ovaj moreuz, kaže: nema vazdušne prevlasti – nema amfibijskog juriša.
Ali ovo drugo je neophodno. Tajvan je veoma veliko ostrvo, veće po površini od Donjecke ili Luganske Narodne Republike ili na primer, Belgije.
Takva teritorija se ne može kontrolisati samo iz vazduha i mora, pogotovo što je prekrivena urbanim aglomeracijama sa populacijom od 23 miliona ljudi.
Oružane snage ostrvaca su regrutovane, njihova kopnena vojska u mirnodopskim vremenima ima 130 hiljada boraca i iako prilično ozbiljno gubi od PLA kao vojna oprema (na primer, osnova tenkovske flote su modernizovani američki tenkovi M60), ovo je snažan neprijatelj, koji se ne može pobediti „brzinom munje“.
Čak i ako pretpostavimo da će Kinezi, kao i ruska vojska u Ukrajini, moći uspešno da operišu manjim snagama protiv velikih, ne mogu bez iskrcavanja od jedne i po do dve stotine hiljada vojnika.
Logistika tako velikog sletanja bila bi monstruozno stresna.
Udaljenost od kopna do Tajvana je otprilike ista kao ona, koju su pokrili zapadni saveznici tokom operacije u Normandiji.
Zatim, u Drugom svetskom ratu, akumulacija materijalnih rezervi i priprema raznih specijalnih sredstava poput brodova za polaganje cevi i plutajućih luka angloamerikancima je trebalo skoro dve godine.
Naravno, savremena tehnologija je mnogo superiornija od analoga, od pre osamdeset godina – ali „apetiti” velikih vojnih grupa su značajno porasli, posebno u odnosu na gorivo.
Ne smemo izgubiti iz vida da će Kinezi, hteli-nehteli, morati da deluju u ključu „humane“, dozirane upotrebe sile protiv „bratskog naroda“ (iz približno istih razloga, koji su važni u ukrajinskom sukobu) što će neminovno dovesti do odlaganja operacije.
Da li će čak i kineska privreda za nekoliko meseci moći da snabdije čitavu vojsku preko moreuza širokog 150 kilometara, zapravo je veliko pitanje.
Jarac, kupus, vuk i lađar
Odnosno, čak i po najpovoljnijem scenariju za NR Kinu, hipotetička invazija na Tajvan ne bi bila „juriš na vrtić“, već teška i rizična kampanja, čiji bi neuspeh doveo do velikih materijalnih gubitaka i povredio bi prestiž Kine.
A u situaciji, kada Tajvan može ozbiljno da računa na vojnu podršku SAD i Japana, takva operacija je u principu neizvodljiva i samo će precrtati svaku nadu u mirnu reintegraciju ostrva.
Zbog toga je rukovodstvo NR Kine odgurnulo vojnu verziju na najdalju policu.
Čisto diplomatska opcija vraćanja Tajvana pod kinesku jurisdikciju kao autonomije, koja zvuči već petu deceniju, takođe se za sada čini malo verovatna – ali situacija bi uskoro mogla da se promeni i to bez dodatnih napora NR Kine.
Ukrajinski sukob je započeo proces dezintegracije (tačnije, samouništenja) američkocentričnog svetskog poretka, čiji je Tajvan trenutno deo.
Dalje labavljenje međunarodnih odnosa i raspad postojećih blokova mogu lišiti ostrvsku „fabriku računara” njenog prekookeanskog pokrovitelja, ostavljajući je, da sama prevazilazi globalne političke i ekonomske turbulencije.
Tada Tajvan jednostavno neće imati izbora osim da žrtvuje suverenitet i deo svojih „demokratskih vrednosti“ u zamenu za zaštitu i politički uticaj svog „velikog kineskog druga“; koja će zauzvrat tražiti da se ovo sredstvo koristi u ažuriranom svetskom poretku.
Borba.Info
