Borba Info Vesti
Naučnici su otkrili neobično ponašanje ćelija raka koje prežive hemoterapiju, a rezultati istraživanja otvaraju novo pitanje o tome šta se događa sa tumorom nakon završetka lečenja.
Iako hemoterapija može da uništi veliki broj malignih ćelija, deo njih uspeva da preživi i prelazi u stanje koje se znatno razlikuje od uobičajenog ponašanja tumorskog tkiva. Ove ćelije prestaju da se razmnožavaju, ali ostaju žive i prolaze kroz dramatične promene u veličini i unutrašnjim mehanizmima.
Istraživači sa Triniti koledža u Dablinu, u Republici Irskoj, proučavali su ovaj proces, a rezultati njihovog rada objavljeni su u naučnom časopisu Science Advances. Otkrili su da ćelije koje prežive hemoterapiju mogu da postanu ogromne „ćelije-zombiji“, sposobne da stvore uslove za ponovnu pojavu tumora.
Tokom eksperimenata naučnici su ćelije raka grlića materice, debelog creva i pluća izložili lekovima koji oštećuju DNK. Za samo dva dana približno 40 odsto ćelija je umrlo, dok su preostale prestale da se dele, ali nisu izgubile sposobnost preživljavanja.
Njihova veličina povećala se približno deset puta u odnosu na uobičajene ćelije. Biolozi ovakvo stanje nazivaju ćelijskim starenjem, odnosno procesom u kojem ćelija prestaje da se razmnožava, ali nastavlja da živi.
Rukovodilac istraživanja, profesor medicinske genetike Šejmus Martin, objasnio je da su promene bile izuzetno neobične čak i za maligne ćelije.
„Ove ćelije izgledaju zaista čudno. One su ogromne u poređenju sa normalnim ćelijama, približno deset puta veće od uobičajene veličine, a takvo ponašanje je krajnje neobično za ćelije, čak i za ćelije raka“, rekao je Martin.
Dalja analiza pokazala je da hemoterapija izaziva još jednu važnu promenu. Na površini preživelih ćelija povećava se broj receptora koji mogu da pokrenu mehanizam njihovog samouništenja. Međutim, uprkos prisustvu ovih receptora, ćelije uspevaju da izbegnu smrt.
Ključnu ulogu u njihovom opstanku imaju proteini iz porodice IAP, koji blokiraju proces programirane ćelijske smrti. Zbog toga ćelije koje su prešle u stanje starenja postaju posebno zavisne od ovih proteina.
Upravo ta zavisnost mogla bi da predstavlja njihovu najveću slabost.
Naučnici su u laboratorijskim uslovima ispitali dva preparata koji potiskuju delovanje IAP proteina. Rezultati su pokazali da ovi lekovi mogu da unište stare maligne ćelije, dok normalne ćelije ostaju gotovo netaknute.
Kada su preparati primenjivani zajedno sa hemoterapijom, broj malignih ćelija koje su uspevale da prežive bio je znatno manji. Time je otvorena mogućnost razvoja drugačijeg pristupa lečenju, usmerenog ne samo na aktivne tumorske ćelije već i na one koje su preživele početnu terapiju.
Istraživači su zato predložili strategiju nazvanu „dvostruki udar“. Prvi korak podrazumeva primenu hemoterapije radi oštećenja tumora, dok bi drugi usledio nakon pet do sedam dana, kada bi se primenio lek protiv IAP proteina.
Cilj druge faze bio bi uklanjanje ćelija koje su nakon hemoterapije prešle u stanje starenja i tako izbegle uništenje. Na taj način mogla bi da se smanji količina preživelog malignog tkiva koje predstavlja potencijalni problem za dalji tok bolesti.
Ipak, naučnici naglašavaju da je reč o pristupu koji još nije potvrđen u kliničkoj praksi. Većina eksperimenata sprovedena je na ćelijama u laboratoriji, dok efikasnost predložene kombinacije nije dokazana ni na tumorima kod životinja ni kod pacijenata.
Zbog toga tek treba utvrditi da li bi ista strategija mogla uspešno da se primeni kod ljudi i da li bi zaista doprinela sprečavanju ponovne pojave tumora.
Istovremeno, druga međunarodna grupa istraživača, predvođena Univerzitetom u Glazgovu u Velikoj Britaniji, bavila se povezanošću svakodnevnih životnih navika i smrtnosti od raka.
Naučnici su analizirali podatke više od 91.000 učesnika tokom perioda od 12 godina i ustanovili povezanost između dugotrajnog sedenja i povećanog rizika od smrti usled malignih bolesti.
Rezultati su pokazali da opasnost raste kada osoba neprekidno sedi najmanje 30 minuta. Svaki dodatni sat neprekidnog sedenja bio je povezan sa povećanjem rizika od smrti od raka za 10 odsto.
Nasuprot tome, pravljenje pauza tokom sedenja bilo je povezano sa smanjenjem tog rizika za 19 odsto. Zamena jednog sata sedenja laganom fizičkom aktivnošću odgovarala je smanjenju rizika od smrtnosti za 12 odsto, dok je zamena pet minuta sedenja intenzivnim vežbanjem bila povezana sa smanjenjem od 22 odsto.
Ovi nalazi ukazuju na značaj redovnog prekidanja dugotrajnog sedenja, mada utvrđena statistička povezanost sama po sebi ne dokazuje da je upravo sedenje neposredan uzrok povećane smrtnosti od raka.
